From Wikipedia, the free encyclopedia
Култура Јангшао (кинески: 仰韶文化; пинјин: Yǎngsháo wénhuà) је кинеска познонеолитска култура из периода од 5000. до 3000. године пре н.е., која је заузимала област средњег тока Жуте реке на северу Кине. Открио ју је шведски археолог Јохан Гунар Андерсон (Johan Gunnar Andersson) 1921. године[1]. Ова култура је добила име по селу Јангшао у провинцији Хенан, које је било њено прво истражено археолошко налазиште.
Археолози сматрају да су у древно доба област средњег тока Жуте реке заузимале три културе:
Поменуте културе су почеле да продубљују једна у другу, поготово у погледима по којима су сличиле јенда другој. Оне су се отприлике 5000. године пре н.е. спојиле, чиме је настала култура Јангшао[2]. Од тада се култура Јангшао развијала у три фазе.
Рана култура Јангшао (4500. – 4000. године пре н.е.) је период када су различити региони ове културе још увек чували сопствени идентитет.[3] Ова фаза се назива и Банпо период, а значајна налазишта су Ђијангџаи (姜寨遗址; Jiāngzhài yízhǐ ), Банпо (半坡遗址; Bànpō yízhǐ ); Беишоулинг (北首岭遗址; Běishǒulǐng yízhǐ) и Дадиван (大地湾遗址; Dàdìwān yízhǐ).
Култура Јангшао улази у своју средњу фазу отприлике 4000. године пре н.е. Ова фаза се још назива и Мијаодигоу период и у њој култура Јангшао достиже свој врхунац. Средњу културу Јангшао треба разликовати од Мијандигоу културе Централне висоравни из периода културе Лунгшан (3000. – 1900. године пре н.е.), којој је култура Јангшао претходила. Дакле, разликујемо Мијаодигоу I (庙底沟一期) из времена културе Јангшао и Лунгшански Мијаодигоу II (庙底沟二期).
У овој фази култура тежи да постане хомогена целина, а забележено је и значајно проширење територије коју је заузимала. Разликују се два регионална вида средље фазе, један у Хунану, Шенсију и Шансију; а други у Гансуу.[4]
За прву област најзначајније је налазиште у Банпо откопано 1954. године, које даје бројне податке и доказе о начину живота ондашњих људи. Пронађено је и неколико посебних посуда украшених необичним маскама налик на људско лице и мотивом рибе на унутрашњој површини. Осим тога, на посудама се јављају мотиви цвећа, махуна грашка, геометријски стилизоване рибе и гирланде.[5]
Вид средње културе Јангшао који се налази у провинцији Гансу је својствена епоха у историји кинеске уметности, али представља и врхунац традиције производње обојене грнчарије.[6] Најбитније налазиште је гробље у Баншану (半山; Bànshān) недалеко од Ланчоуа (兰州), административног центра провинције Гансу, где су 1923. године ископане на стотине урни које се данас налазе у музејима широм света и сматрају се најфинијом неолитском грнчаријом. Ови артефакти су прављени методом прстенова и довршавани на спором точку или покретној платформи.[4] Шаре на свакој посуди су јединствене и исцртаване су ручно помоћу четкице.
Култура Јангшао је око 3.500. године пре н.е. ушла у своју завршну фазу (3500. – 3000. г.п.н.е.). У овом периоду долазу до распада културног јединства и, слично почетној фази, поново се успостављају локалне традиције . Између сада подељених насеља долази до сукоба услед недостатка природних ресурса, због чега су људи у угроженим областима почели да граде одбрамбене зидине. Насеља од тада постају све више изолована једна од других и развој друштва се успорава.
На западу у долини Жуте реке, култура Мађијајао (马家窑文化; Mǎjiāyáo wénhuà) се одваја од културе Јангшао и развија се као посебна култура.
Клима овог периода била је повољна за развој пољопривреде. Мухар и обично просо постали су битан извор хране, што је довело до значајног повећања популације и проширења површине села. Култивисање пиринча практиковано је и у ранијим култура као што су Ћијаху (贾湖; Jiǎhú), Пеилиганг (裴李崗, Péilǐgāng) и Пенгтоушан (彭頭山; Péngtóushān). Просо и кинески купус (白菜, báicài) култивисали су каменим оруђем.
Од животиња су узгајали свиње и псе, међутим лов је и даље био истакнута карактеристика овог друштва.
Грнчарија је најбројнији и најбоље очувани доказ о материјалној култури неолитских народа. Грнчарија културе Јангшао је типично црвене боје са исцртаним црним или тамнобраон шарама. У Банпоу најчешћи су мотиви рибе и лица налик људском. На посуђу из Мијаодигоу периода јављају се различите јединствене комбинације шара, као и мотиви цвећа.
Неки археолошки проналасци указују на постојање шаманизма у овим областима. У Пујангу је пронађен гроб у ком је сахрањен човек између две представе животиња: са леве стране кинеског змаја, а са десне тигра, обе направљене од шкољки. У делу таоисте Ге Хунга из 3. века наше ере 抱朴子 („Господин који је пригрлио једноставно“) наводи се да су таоисти користили змајеве, тигрове и јелене на свом путу до небеса, где је требало да упознају богове и претке. Претпоставља се да ова путовања имају шаманистичко порекло.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.