Корисник:Ivicaica74/Fermijev paradoks
From Wikipedia, the free encyclopedia
Фермијевим парадоксом се назива супротност између процењене високе вероватноће постојања ванземаљских цивилизација и недостатка доказа о контакту са таквим цивилизацијама.
Садржај
1.Увод
2. Основе
3. Име
4 Дрејкова једначина
5. Покушај емпиријског решавања
5.1 Класична астрономија и СЕТИ
5.2 Радио емисије
5.3 Директно планетарно посматрање
5.4 Ванземаљске конструкције
5.4.1 Сонде, колоније и други предмети
5.4.2 Напредни стеларни артифакти
6. Теоријско обајшњење парадокса
6.1 Тренутно постоје мало, ако их уопште има, других цивилизација
6.1.1 Друге цивилизације се још нису појавиле
6.1.2 Природа интелигентног живота је да се уништи
6.1.3 Природа интелигентног живота је да уништи друге
6.1.4 Живот се периодично уништава природно
6.1.5 Људска бића су сама створена
6.1.6 Теорија инфлације и Јангнесов аргумент
6.2 Они постоје, али не видимо доказе
6.2.1 Комуникација је немогућа због проблема величине
6.2.1.1 Интелигентне цивилизације су сувише далеко у простору и времену
6.2.1.2 Превише је скупо да се физички шири кроз галаксију
6.2.1.3 Људска бића не траже довољно дуго
6.2.2 Комуникација је немогућа из техничких разлога
6.2.2.1 Људи не слушају на прави начин
6.2.2.2 Цивилизације емитују мерљиве радио сигнале само на кратко време
6.2.2.3 Они имају тенденцију да доживе технолошку сингуларност
6.2.2.4 Они су сувише страни
6.2.2.5 Они су не-техничке цивилизације
6.2.2.6 Докази се крију
6.2.3 Они су одлучили да не комуницирају са нама
6.2.3.1 Они се не слажу међу собом
6.2.3.2 Земља намерно није контактирана (Хипотеза золошког врта)
6.2.3.3 Земља је намерно изолована
6.2.3.4 Веома је опасно да комуницирају
6.2.3.5 Фермијев парадокс је сам по себи оно што спречава комуникацију
6.2.4 Они су овде непримећени
7. Закључак
8. Напомене
9. Литература
10. Библиографија
11. Даље читање
Увод
Старост универзума и његов огроман број звезда наводе на закључак да уколико Земља је осредње типична, ванземаљски живот треба да буде уобичајен. [2] У једном неформалном разговору, 1950.г., физичар Енрико Ферми поставио је питање: ако мноштво напредних ванземаљских цивилизација постоји само у нашој галаксији, зашто онда нема доказа као што су нпр. летилице, сонде...
Детаљнији преглед импликација на ову тему почео је публикацијом од стране Мајкла Х. Харта (Michael H. Hart), 1975.г., и овај проблем се понекад назива и као Ферми-Хартов парадокс. [3] Други уобичајени називи за исту појаву су Фермивјево питање (,,Где су они?"), Фермијев проблем, Велика тишина, [4] [5] [6] [7] [8] и Silentium universiteti[8] [9] (латински за „Тишина универзума“); погрешно написано Silencium universiteti је такође уобичајено у литератури).
Било је покушаја да се Фермијев парадокс реши проналажењем доказа о ванземаљским цивилизацијама, заједно са предлозима да такав живот постоји без људског знања. Контра аргументи сугеришу да ванземаљски интелигентни живот не постоји или се јавља тако ретко и кратко да људи никада неће успоставити контакт са њим.
Почевши са Хартом, много труда је уложено у развој научне теорије, и могућим моделитетима ванземаљског живота тако да је Фермијев парадокс постао теоријска референтна тачка у већем делу овог рада. Овај проблем је изнедрио бројне научне радове који се баве њиме директно, а теме које се односе на њега су обухваћене у областима као што су астрономија, биологија, екологија и филозофија. Релативно новонастала дисциплина астробиологија је донела интердисциплинарни приступ Фермијевом парадоксу и питању ванземаљског живота.
Основе парадокса
Фермијев парадокс је сукоб између аргумента величине и вероватноће и недостатка доказа. Комплетна дефиниција може се овако дефенисати: Величина и старост универзума сугеришу да би многе технолошки напредне ванземаљске цивилизације требало да постоји. Међутим, овој хипотеза недостају опсервациони докази који би је подржали.
Први аспект парадокса "аргумент величине", је функција бројева: има око 200-400 милијарди [10] (2-4 × 1011) звезда у Млечном путу и 70 (сектиллиона 7 × 1022) у видљивом свемиру [11] Чак и ако се интелигентни живот појави и на само веома малом проценту планета око ових звезда, онда мора да постоји велики број цивилизација само у Млечном путу. Овај аргумент подразумева и тзв. медиокритетски принцип (принцип осредњости), који подразумева да Земља није посебна, већ само типична планета, и да све остале планете подлежу истим законима, ефектима, и вероватно истом исходу. Други аспект Фермијевог парадокса је аргумент ширења: Способност интелигентног живота да превазиђе проблеме и њеова тенденција да колонизује нова станишта, доводи до закључка да би бар нека цивилизација требала да буде довољно технолошки напредна, да потражи нове ресурсе у свемиру и затим да га насељавају: прво сопствени звездани систем а потом и околне звездане системе. Пошто не постоји уверљив доказ да на Земљи или било где другде у познатом универзуму другог интелигентног живота има после 13,7 милијарди година историје свемира, имамо парадокс. Неке предпоставке које се могу корисити као решење овог парадокса су да је интелигентни живот ређи него што мислимо, или да су наше претпоставке о општем понашању интелигентних врста погрешне. Зашто нема ванземаљца или њихових атифаката физички овде? Ако је међузвездано путовање могуће, чак иако је „споро“ т.ј. испод брзине светлости, што је скоро на дохват руке нашој технологији, онда би за само од 5 до 50 милиона година било која цивилизација могла да колонизује галаксију. [12] То је релативно мало времена гледано геолошком скалом, а камоли гледано из космолошке перспективе. Пошто постоје многе звезде старије од Сунца, и пошто је интелигентни живот могао да настане раније на другим местима, поставља се питање онда: зашто галаксија није већ колонизована? Чак и ако је колонизација непрактична или непожељна свим ванземаљским цивилизацијама, истраживање галаксије је још увек могуће; а средства њихових истраживања (нпр. помоћу сонди) би била доказ њиховог постојања. Међутим, нема доказа било колонизације нити истраживачких сонди или сличних направа.
Овај аргумент не може се односити на универзум као целину, јер дужина самог путовања између галаксија може објаснити недостатак физичког присуства ванземаљаца на Земљи. Међутим, поставља се питање:"Зашто не видимо знаке интелигентног живота?" јер довољно напредних цивилизација[Напомена1] би се потенцијално могло приметити преко значајног дела посматраног универзума. [13]
Чак и ако су такве цивилизације ретке, аргумент величине наводи на закључак да би оне требало да постоје негде у неком тренутку током историје универзума, а пошто би заузимале велике области, могле би бити детектоване на више потенцијалних локација у домету нашег посматрања. Међутим, нема необоривих доказа да су те цивилизације детектоване.
Обе стране аргумента имају подједнаку јачину.[Напомена 2].
Име
Године 1950, Енрико Ферми је радио у Националној лабораторији Лос Аламос (Los Alamos National Laboratory), Ферми је на неформалном разговору док је ишао на ручак са колегама Емилом Конопинским, Едвардом Телером и Хербертом Јорком (Emil Konopinski, Edward Teller и Herbert York), разговарали су о бујици НЛО извештаја. Они су тада започели озбиљну дискусију у вези шансе за детектовање објеката који путују брже од светлости у наредних десет година, за шта је Телер предпоставио да су шансе један у милион, а Ферми је предпоставио један у десет. Разговор је прешао на друге теме, и за време ручка Ферми је рекао: "Где су они?" (Алтернативно, "Где су сви?") [15] Један учесник спомиње да Ферми затим направио серију брзих израчунавања користећи процењене цифре (Ферми је био познат по својој способности да направи добре процене уз помоћ принципа и минималних података, види Ферми проблем). Према овом прорачуну, он је закључио да је Земља требало да буде већ давно посећена и то много пута до тада. [15] [16]