From Wikipedia, the free encyclopedia
Кондотијери (итал. ) су били вође италијанских најамничких компанија (итал. ) у периоду од 14. до 16. века.[1]
Назив кондотијери изводи се од италијанске речи condotta - уговора којим се компанија ставља у службу неке државе (града, кнежевине) за одређено време. Banco di condotta се у 15. веку звало место где се водио тачан регистар војника, пратилаца и коња најамничке компаније, и одакле се вршио обрачун са послодавцем у чијој је служби била компанија.[1]
Кондотијери су за разлику од других вођа најамничких формација (Каталонска компанија, Велике компаније) били апсолутни господари својих компанија: они су окупљали војнике око себе ради сопственог интереса, добити, моћи и славе. Првобитно су кондотијери у Италији били странци: немачки витез Вернер Урслинген, провансалски фрањевац Моријале, бивши лондонски кројач Џон Хоквуд. Еру италијанских кондотијера отворила је победа Алберика да Барбијана (итал. ) 30. априла 1380. код Марина, коју је извојевао у служби папе над гаскоњским и бретонским најамницима.[1]
Кондотијери су често били феудалци, као Барбијано, Сигисмондо Пандолфо Малатеста, Чезаре Борђа, Фабрицио Колона и Просперо Колона. У том случају језгро њихове компаније чинили су, обично, њихови кметови. Но кондотијери су некад и плебејци, истакнути ратници као Муцио Сфорца и Кармањола, који су захваљујући својој репутацији, окупљали око себе професионалне ратнике жељне добити. У оба случаја кондотијери бирају своје војнике, дисциплинују их и плаћају, а сами за свој рачун праве уговор с послодавцем. Само су они одговорни за поступке својих војника на које имају неограничена права, али се о њима и старају. Уговором се, обично, предвиђао рок трајања службе, новчана накнада и јачина компаније. Уговор између војводе Милана Франческа Сфорце, који је раније и сам био кондотијер, и маркиза Гуљелма да Монферата (итал. ), на пример, закључен је 1448. на 8 месеци, за 700 копаља и 500 пешака, а за суму од 6.000 форинти месечно; сем тога, маркиз је за опрему сваког копља (итал. ) примио 40 дуката. За разлику од страних компанија које су пре тога пљачкале Италијом, кондотијери, чвршће везани за одређену територију, нису имали рачуна да становништво економски и физички уништавају.[1]
По образовању, карактеру и способностима кондотијери су се разликовали. Али, сви су настојали да се трајно прославе ратним подвизима, да стекну богатство и политичку моћ, што иде, најчешће, на штету њихових послодаваца - градова, црквених прелата, кнежева - којима се вође најамника често намећу као господари. Ради тога они изазивају, подстичу и распламсавају ратове. Без скрупула, идући само за својим личним интересима, догађало се да на најподлији начин издају своје господаре, савезнике, колеге. Широм Италије настају тако многобројна господства (итал. ) кондотијера: Брачо да Монтоне (итал. ) завладао је Перуђом, Бартоломео Колеони влада низом феудалних поседа у подручју Бергама, а Франческо Сфорца, најсрећнији од свих, постаје војвода Милана. На власти, у духу епохе (ренесанса), настоје да се прославе и као мецене великих уметничких дела. За читав век историја Италије тесно је везана за амбиције, борбе и успехе кондотијера.[1]
Компаније кондотјера састоје се од низа копаља (итал. ) од по 3 човека, од којих је само један борац - тешко наоружан и опремљен као витез свог времена; 5 копаља чине posto, 10 - декурију, а 25 - стег (итал. ); последњи су непосредно потчињени кондотијеру. Пешаци (итал. ), наоружани су луком или, чешће, самострелом и широким кратким мачем. временом, пешаци су све бројнији у бандама кондотијера. Чезаре Борђа је 1502. имао 4.850 пешака, 240 тешких и 290 лаких коњаника. Аркебузе се јављају тек при крају епохе кондотијера. Артиљерија се употребљава само у тврђавској војни. Ефективи компанија кондотијера нису најчешће прелазили неколико стотина људи. Као све вође најамника и кондотијери су знали водити по списку фиктивне војнике, па је врло тешко утврдити праву јачину њихових компанија и када се располаже оригиналним уговором.[1]
Тактика кондотијера је, у основи, тактика епохе, дакле витезова - оклопних коњаника, подржаних мање или више, борбом расутих пешака. Али, долазила је до изражаја и индивидуалност команданата. Према темпераменту вође, неке су компаније необуздано нападале, неке вешто маневрисале, неке су се знале упорно бранити.[1]
Макијавели је речито и оштро осудио систем кондотијера. Тврдио је да су битке кондотијера биле махом намештене и бескрвне, да су се они међусобно штедели, што су за њим понављали многи писци. Модерна критика дошла је до других закључака. У свему, кондотијери су у Италији оживели ратнички дух, унапредили ратну вештину, а пре свега истисли странце из Италије. Њих су ангажовали и ван земље.[1]
Кондотијери су почели нестајати у другој половини 15. века, кад кнежеви и републике настоје да ангажују најамнике непосредно, индивидуално или у малим групама и када стабилнија политичка равнотежа Италије све више отежава њихове самовољне акције. У међувремену, њихова у основи средњовековна тактика превазиђена је променама насталим ван Италије. Инвазија француског краља Шарла VIII 1494–1495. са организованом швајцарском пешадијом и артиљеријом задала је смртни ударац кондотијерству у Италијанским ратовима. Ђовани Медичи је касније, двадестих година 16. века, створио својим престижом Црне банде (итал. ), али он је био последњи велики кондотијер.[1]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.