Капитулација Италије
From Wikipedia, the free encyclopedia
Капитулација Италије или Примирје потписан у Итлииа и анти-хитлера коалиција или Примирје у Касибилеу (итал. ) означава споразум темељем кога је 1943. Краљевина Италија окончала учествовање у Другом светском рату на страни сила Осовине, односно непријатељства са савезничким државама. Потписан је 3. септембра 1943, а званична објава капитулације догодила се 8. септембра 1943. године. 13. октобра, 1943 Краљевина Италија објавила рат Немачкој и 1943-1945 италијанска војска борила на страни антихитлеровске коалиције против немачких трупа, како у италијанској територији и на окупираним до 1943. године од стране италијанских територија у Југославији, Албанији, Грчкој и Француској. Представљао је изузетно важан догађај, с обзиром да су њиме Осовина остале без кључног члана своје коалиције, а западни савезници добили упориште у континенталној Европи одакле су могли да угрозе Немачку. Иако је истим споразумом Италија прешла на страну Савезника, наде да ће тај догађај довести до брзог окончања рата нису се испуниле, с обзиром да су немачке трупе успеле да окупирају највећи део италијанске територије, разоружају италијанску војску и инсталишу квислиншки режим Италијанске Социјалне Републике. На простору бивше Југославије је овај догађај имао значајне последице с обзиром да су партизанске снаге најбоље искористиле капитулацију италијанских снага како би стекле драгоцено оружје и опрему.
Прве вести о капитулацији италијанске армије сазнали смо преко непријатељских радио станица. Генерал Ајзенхауер је преко радија, у 17.00, потврдио вест, да је Италија безусловно капитулирала. Ухватили смо једну америчку радио везу, из које се јасно види да су Италијани издали непријатељу како може да са бродовима уђе у залив Салерна, а да не налети на немачке мине. Тиме је непријатељу учињена велика услуга и зато је њихово искрцавање код Салерна било успешно.[1]
— Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 8. септембра 1943.
Италијанске војнике треба делити у три групе:
1. који су нам остали верни и њих треба да поштујемо као верне савезнике и да им оставимо оружје, да наставе заједничку борбу са нама.
2. који више не желе да ратују и према њима треба да се односимо као према ратним заробљеницима.3. који нам пружају отпор и отворено сарађују са непријатељем: официре треба одмах стрељати, а војнике да употребимо као радну снагу на Истоку.[1]
— Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 15. септембра 1943.