Истраживање Антарктика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Прву хипотезу о постојању неког јужног континента дали су Хипарх и његови следбеници и филозофи Помпоније Мела и Плиније који су јужни континент назвали Патала. Највећи утицај на средњовековно убеђење о јужном копну извршио је Птолемеј, а први пут га је у своју карту света уцртао познати картограф Меркатор 1587. године.[1] Меркатор је тада сматрао да се Антарктик налази између Јужног пола и области до којих тадашњи морепловци нису доспевали.
Тек у 18. веку предузета су прва истраживања удаљених јужних области.[2] Међу првим истраживачима спомиње се Џејмс Кук који је 1771. године открио острво Јужну Џорџију и Јужна Сандвичка острва пловећи Јужним Атлантиком. Услед јаких ветрова и препрека од ледених брегова зауставио се на 71°40’19”. 49 година касније откривено је јужно копно, али се ни до данас не зна да ли је то био подухват Руса или Американаца.
Посада руског брода „Мирни“ у својим дневницима наводи да је открила Антарктик 28. јануара 1820. године. Капетан брода М. Лазаров угледао је ванредно висок лед јужно од 69°23’19” ј. г. ш и око 2°10’ з. г. д. Американци пак тај успех приписују свом сународнику Натанијелу Палмеру који је ловећи фоке и китове 15. новембра 1820. године угледао са острва Обмане (Десепшн) „неко копно на југу“.
Веће интересовање за проучавање Антарктика уследило је почетком 19. века. Циљеви експедиција били су откриће јужног пола, откривање већих рудних лежишта, упознавање са везом Веделовог и Росовог мора, као и картирање континента. До 1954. године на Антарктик су биле послате 202 експедиције. Први Европљанин који је ступио на само антарктичко копно био је Норвежанин Карстенс Борхгревијк 1895. године.