Историја Пољске (1945—1989)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Историја Пољске од 1945. до 1989. обухвата период комунистичке владавине наметнуте Пољској након завршетка Другог светског рата. Ове године, иако су карактерисале општу индустријализацију, урбанизацију и многа побољшања животног стандарда, биле су поремећене раним стаљинистичким репресијама, друштвеним немирима, политичким сукобима и тешким економским тешкоћама.
Пред крај Другог светског рата, напредујућа совјетска Црвена армија, заједно са пољским оружаним снагама на истоку, потиснула је нацистичке немачке снаге из окупиране Пољске. У фебруару 1945. Конференција на Јалти је одобрила формирање привремене владе Пољске од компромисне коалиције, до послератних избора. Јосиф Стаљин, лидер Совјетског Савеза, манипулисао је спровођењем те пресуде. Привремена влада националног јединства коју су практично контролисали комунисти формирана је у Варшави игнорисањем пољске владе у егзилу са седиштем у Лондону од 1940. године.
Током накнадне Потсдамске конференције у јулу-августу 1945., три главна савезника су ратификовала колосално померање пољске границе на запад и одобрила њену нову територију између линије Одра-Нисе и Керсонове линије, што је резултирало смањењем пољских граница сличним оним из доба бивше династије Пјаста. Након уништења пољско-јеврејског становништва у Холокаусту, бекства и протеривања Немаца на западу, пресељења Украјинаца на истоку и протеривања и пресељења Пољака из источних пограничних подручја (Креси), Пољска је постала први пут у својој историји етнички хомогена национална држава без истакнутих мањина. Нова влада је учврстила своју политичку моћ, док је Пољска уједињена радничка партија (ПЗПР) под Болеславом Бјерутом стекла чврсту контролу над земљом, која ће остати независна држава унутар совјетске сфере утицаја. Јулски устав је проглашен 22. јула 1952. и земља је званично постала Пољска Народна Република (ПРЛ).
Након Стаљинове смрти 1953. године, политичко „отопљење“ омогућило је либералнијој фракцији пољских комуниста, на челу са Владиславом Гомулком, да добије власт. Средином 1960-их, Пољска је почела да доживљава све веће економске, као и политичке потешкоће. Они су кулминирали пољском политичком кризом 1968. и пољским протестима 1970. када је повећање потрошачких цена довело до таласа штрајкова. Влада је увела нови економски програм заснован на великим зајмовима западних кредитора, што је резултирало порастом животног стандарда и очекивања, али је програм подразумевао све већу интеграцију пољске привреде са светском економијом и посрнуо је након нафтне кризе 1973. године. Године 1976, влада Едварда Гјерека је била приморана да поново подигне цене, што је довело до протеста у јуну 1976. године.
Овај циклус репресије и реформи и економско-политичке борбе добили су нове карактеристике избором Карола Војтиле за папу Јована Павла II 1978. године. Војтилино неочекивано уздизање ојачало је опозицију ауторитарном и неефикасном систему државног социјализма којим управља номенклатура, посебно са првом папином посетом Пољској 1979. Почетком августа 1980. нови талас штрајкова резултирао је оснивањем независног синдиката „Солидарност“ на челу са Лехом Валенсом. Све већа снага и активност опозиције условила је да влада Војчеха Јарузелског у децембру 1981. прогласи ванредно стање. Међутим, са реформама Михаила Горбачова у Совјетском Савезу, све већим притиском Запада и дисфункционалном економијом, режим је био приморан да преговара са својим противницима. Преговори за округлим столом 1989. довели су до учешћа Солидарности на изборима 1989. године. Упечатљива победа њених кандидата довела је до прве у низу транзиција са комунистичке власти у централној и источној Европи. Године 1990. Јарузелски је поднео оставку на место председника након председничких избора и наследио га је Валенса.