Ингрид Бергман

Ингрид Бергман (швед. ) је била шведска глумица^[1], рођена 29. августа 1915. године у Стокхолму, а преминула 29. августа 1982. године у Лондону.

Ингрид Бергман
Ингрид Бергман
Пуно име	Ингрид Бергман
Датум рођења	(1915-08-29)29. август 1915.
Место рођења	Стокхолм, Шведска
Датум смрти	29. август 1982.(1982-08-29) (67 год.)
Место смрти	Лондон, Уједињено Краљевство
Супружник	Питер Линдстрем (в. 1937 —  р. 1950) Роберто Роселини (в. 1950 —  р. 1957) Ларс Шмит (в. 1958 —  р. 1975)
Деца	Пија Линдстрем Роберто Ингмар Роселини Изабела Роселини Ингрид Роселини
Потпис
Веза до -а
Награде Оскар Најбоља главна глумица 1944 Плинска светлост 1956 Anastasia Најбоља споредна глумица 1974 Murder on the Orient Express Еми Outstanding Lead Actress - Miniseries/Movie 1960 Turn of the Screw 1982 A Woman Called Golda Тони Best Leading Actress in a Play 1947 Joan of Lorraine Златни глобус Најбоља главна глумица (драма) 1945 Плинска светлост 1946 The Bells of St. Mary's 1957 Anastasia Best Actress - Miniseries 1983 A Woman Called Golda Бафта Најбоља споредна глумица 1974 Murder on the Orient Express Сезар Honorary César 1976 Lifetime Achievement Остале награде Награда удружења њујоршких филмских критичара за најбољу глумицу 1945 Зачаран ; The Bells of St. Mary's 1956 Anastasia 1978 Autumn Sonata

Биографија

Ране године: 1915—1938.

Бергман је рођена у Стокхолму, Шведска, 29. августа 1915. године у породици Швеђанина Justus Samuela Bergmana и Немице Friedel Adler Bergman. Кад су јој биле само три године, мајка јој је умрла. Отац јој је преминуо кад јој је било тринаест. Послана је да живи са тетком, која је умрла од срчаних компликација само шест месеци касније. Одгојили су је друга тетка и тетак, који су имали петеро деце. Са 17 година се пријавила у Краљевско драмско позориште у Стокхолму, где је и примљена. Током првог летног распуста, ангажовао ју је шведски филмски студио, па је напустила краљевско позориште након само годину дана како би се могла посветити филму. Дана 10. јула 1937. године, са 21 годином, удала се за зубара, Petter Lindström (који ће касније постати неурохирург), а 20. септембра 1938. године је родила кћер, Piu Lindström. Након десетак филмова у Шведској и једног у Немачкој, Бергманову је ангажовао холивудски продуцент David O. Selznick како би наступила у енглеској верзији њеног шведског филма из 1936. године, Интермецо. Филм је остварио велики успех, а Бергман је постала звезда. Оно што ју је одвајало од осталих холивудских женских звезда тог времена било је то што није хтела променити име, њен природни изглед без пуно шминке, те то што је била једна од највиших главних глумица.

Холивудски период: 1938—1949.

Након што је завршила последњи филм у Шведској и наступила у три средње успешна америчка филма, Бергман се придружила Хамфрију Богарту у класичном филму из 1942. године, Казабланка, која остаје њена најпознатија улога. Исте године ја зарадила номинацију за Оскара за најбољу глумицу у филму За ким звоно звони (1943), који је био њен први филм у боји. Следеће године је освојила Оскара као најбоља глумица у филму Плинска светлост (1944). Трећу узастопну номинацију зарадила је улогом монахиње у филму Звона Свете Марије. После ће зарадити још једну номинацију за Јованку Орлеанку (1948), независни филм продуцента Волтера Вагнера који је објавио студио РКО. Бергман је хтела ту улогу још откад је дошла у Холивуд, што је један од разлога да је морала играти на бродвејској позорници у представи Максвела Андерсона, Joan of Lorraine. Делимично због скандала са Роселинијем, филм, темељен на Андерсоновом комаду, није био велики хит, а зарадио је катастрофалне критике. Скраћен је за 45 минута, а све до рестаурације 1998. године и објављивања на DVD-у 2004. године, публика није могла да види шта је требало да буде приказано. Бергман је наступила и у три филма Алфреда Хичкока, Зачаран (1945), Озлоглашена (1946) и У знаку јарца (1949). У знаку јарца је била спора костимирана драма која се доста разликовала од Хичкокових ранијих филмова — критичар Њујорк тајмса написао је како је публика морала чекати 100 минута како би се нешто узбудљиво догодило. Између филмова, Бергман је наступала у позоришним комадима Liliom, Anna Christie и Joan of Lorraine. Осим тога, током конференције за новинаре у Вашингтону, протестовала је против сегрегације коју је видела из прве руке у позоришту у којем је глумила. После је добијала претећа писма. Током Другог светског рата је отишла на Аљаску како би забавила војнике. Убрзо након што је рат завршио, отишла је у Европу из истог разлога, где је видела девастацију коју је проузроковао рат.

Италијански период: 1949—1957.

Године 1949, је упознала италијанског режисера Роберта Роселинија са којим је требало да сними филм Stromboli (1950) јер се дивила његовим претходним филмовима које је видјела у САД. Током снимања овог филма, заљубила се у њега и остала трудна са сином Робертом Ингмаром Роселинијем (рођеним 7. фебруара 1950). Трудноћа је изазвала велики скандал у САД. Сенатор из Колорада, Edwin C. Johnson, је рекао за њу, како је она „грозан пример жене и снажан утицај зла“. Скандал је присилио Бергман да се одсели у Италију, оставивши мужа и кћер у Америци. Њен муж, др. Petter Lindström, тужио ју је због напуштања и тражио старатељство над њиховом кћери. Ингрид Бергман удала се за Роберта Роселинија 24. маја 1950. године, а 18. јуна 1952. године родила је близнакиње, Исабелу Роселини и Исоту Ингрид Роселини. У неколико следећих година појавила се у неколико италијанских филмова. Брак је завршио разводом 7. новембра 1957. године. Након развода од Роселинијем, наступила је у филму Jeana Renoira, Елена и њени мушкарци, романтичној комедији где је глумила пољску принцезу ухваћену у мрежу политичких интрига. Иако филм није био успешан, њена изведба наводи се као једна од најбољих. Током боравка у Италији, наставила се срџба око њеног приватног живота у САД, а Ед Саливан је једном неславно упитао публику у свом студију треба ли јој опростити.

Касније године: 1957—1982.

Остварила је тријумфалан повратак са филмом Анастазија, за кога добија Оскара као најбоља главна глумица. Награду је у њено име преузео Кари Грент, а Бергман се у Холивуду није појављивала све до 1958. године. Наставила је наступати у америчким и европским филмовима до краја своје каријере, а неколико се пута појавила и у телевизијским драмама као што је The Turn of the Screw (1959) за коју је освојила Емија као најбоља глумица. Током овог периода, наступала је и у позоришту. Године 1958, се удала за продуцента Ларса Шмита, такође Швеђанина. Брак је завршио разводом 1975. године. Бергман је освојила свог трећег Оскара (и првог као најбоља споредна глумица) за глуму у филму Убиство у Оријент Експресу (1974), али је јавно објавила како награда припада италијанској глумици Валентини Кортезе за Дан за ноћ, закључивши свог говор захвале речима, „Молим те опрости ми, Валентина. Нисам хтела." Године 1978, је глумила у Јесењој сонати Ингмара Бергмана за шта је примила своју седму номинацију за Оскара, а био је то њен последњи филмски наступ. У филму, Бергман глуми славну пијанисткињу која се враћа у Шведску како би посетила своју занемарену кћер, коју глуми Лив Улман. Филм је снимљен у Норвешкој, а њен наступ сматра се једном од најбољих у каријери. Постхумно је награђена још једним Емијем за најбољу глумицу 1982. године за телевизијску мини-серију Жена звана Голда, о израелској премијерки Голди Меир. Била јој је то посљедња улога.

Смрт

Ингрид Бергман је преминула 29. августа 1982. године, на свој 67. рођендан у Лондону, након дуге битке са раком дојке. Тело јој је кремирано у Шведској. Већина пепела је разасута у море, док је остатак покопан у Стокхолму, уз њене родитеље. На сахрани је на виолини изведена песма " As Time Goes By ", тему из Казабланке, подсећајући на њену најславнију улогу, Илзе Лунд.

Филмографија

Филмске улоге

Год.	Оригинални назив	Српски назив	Улога
1930-е
1932	Landskamp		Girl Waiting in Line
1935	Munkbrogreven		Elsa Edlund
1935	Bränningar		Karin Ingman
1935	Swedenhielms		Astrid
1935	Valborgsmässoafton		Lena Bergström
1936	På solsidan		Eva Bergh
1936	Intermezzo		Anita Hoffman
1938	Dollar		Julia Balzar
1938	Kvinnas ansikte, En		Anna Holm, aka Anna Paulsson
1938	Vier Gesellen, Die		Marianne
1939	Enda natt, En		Eva Beckman
1939	Intermezzo: A Love Story		Anita Hoffman
1940-е
1940	Juninatten		Kerstin Norbäc - aka Sara Nordanå
1941	Adam Had Four Sons		Emilie Gallatin
1941	Rage in Heaven		Stella Bergen Monrell
1941	Dr. Jekyll and Mr. Hyde		Ivy Peterson
1942	Casablanca		Ilsa Lund
1943	За ким звоно звони		María
1943	Swedes in America (short subject)		Herself
1944	Gaslight		Paula Alquist Anton
1945	Saratoga Trunk		Clio Dulaine
1945	Spellbound		Dr. Constance Petersen
1945	The Bells of St. Mary's		Sister Mary Benedict
1946	American Creed (short subject)		Herself
1946	Notorious		Alicia Huberman
1948	Arch of Triumph		Joan Madou
1948	Joan of Arc		Joan of Arc
1949	Under Capricorn		Lady Henrietta Flusky
1950-е
1950	Stromboli		Karin
1952	Europa '51		Irene Girard
1953	Siamo donne (segment: "Ingrid Bergman")		Herself
1954	Giovanna d'Arco al rogo		Giovanna d'Arco (Joan of Arc)
1954	Viaggio in Italia		Katherine Joyce
1954	La Paura		Irene Wagner
1956	Anastasia		Anna Koreff/Anastasia
1956	Elena et les hommes		Elena Sokorowska
1958	Indiscreet		Anna Kalman
1958	The Inn of the Sixth Happiness		Gladys Aylward
1960-е
1961	Aimez-Vous Brahms?		Paula Tessier
1961	Auguste		(Uncredited Cameo)
1964	The Visit		Karla Zachanassian
1964	The Yellow Rolls-Royce		Gerda Millett
1967	Stimulantia (Episode: "The Necklace")		Mathilde Hartman
1969	Cactus Flower		Stephanie Dickinson
1970-е
1970	Henri Langlois (documentary)		Herself
1970	Walk in the Spring Rain		Libby Meredith
1973	From the Mixed-Up Files of Mrs. Basil E. Frankweiler		Mrs. Frankweiler
1974	Murder on the Orient Express		Greta Ohlsson
1976	A Matter of Time		Countess Sanziani
1978	Höstsonaten		Charlotte Andergast

Телевизијске улоге

Год.	Назив	Улога
1959	Startime: The Turn of the Screw	Governess
1961	24 Hours in a Woman's Life	Clare Lester
1963	Hedda Gabler	Hedda Gabler
1966	The Human Voice	Unnamed (monologue)
1979	The American Film Institute Salute to Alfred Hitchcock	Herself (hostess)
1982	A Woman Called Golda	Golda Meir

Ingrid Bergman pinning a corsage on Bess Truman.

Позоришне улоге

Год.	Представа	Улога	Позориште	Место
1940	Liliom	Julie	Forty-Fourth Street Theater	Њујорк
1941	Anna Christie	Anna Christopherson	Lobero Theatre	Санта Барбара
1946	Joan of Lorraine	Joan of Arc/Mary Grey	Alvin Theater	Њујорк
1953	Joan of Arc at the Stake	Joan of Arc	San Carlo Opera House	Напуљ
1956	Tea and Sympathy	Laura Reynolds	Théâtre de Paris	Париз
1962	Hedda Gabler	Hedda Gabler	Théâtre Montparnasse Geston Baty	Париз
1965	A Month in the Country	Natalia Petrovna	Yvonne Arnaud Theatre	Guildford, United Kingdom
1967	More Stately Mansions	Deborah Harford	Broadhurst Theatre	Њујорк
1972	Captain Brassbound's Conversion	Lady Cecily Waynflete	Opera House, Kennedy Center	Вашингтон
1973	The Constant Wife	Constance Middleton	Albery Theatre	Лондон
1975	The Constant Wife	Constance Middleton	Shubert Theatre	Њујорк
1979	Waters of the Moon	Helen Lancaster	Haymarket Theatre	Лондон

Награде

Референце

1. Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 133. ISBN 86-331-2075-5.

Спољашње везе

• Ингрид Бергман на сајту  (језик: енглески)