Илинданско-преображењски устанак
организована побуна против Османског царства, коју је припремила и извела Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација / From Wikipedia, the free encyclopedia
Илинданско-преображењски устанак (буг. ), или краће Илиндански устанак (мкд. ), била је организована побуна против Османског царства, коју је припремила и извела Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација,[4][5] уз подршку Врховног македонско-једренског комитета.[6] Име устанка односи се на два хришћанска празника, Илиндан, који је посвећен Светом пророку Илији, и Преображење, које је посвећено Исусовом преображењу на планини Тавор. Устанак је трајао од почетка августа до краја октобра и захватио је огромну површину од обале Црног мора до обала Охридског језера.
Илинданско-преображењски устанак | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
ВМОРО ВМОК | Османско царство | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Дамјан Груев[2] Борис Сарафов[2] Никола Карев[3] Георги Сугарев[3] Михаил Герџиков Лазар Маџаров Стамат Икономов Иван Цончев |
Хусеин Хилми-паша[2] Омер Ручиди-паша[2] | ||||||
Јачина | |||||||
26.408 (подаци ВМОРО-а)[1] | 350.931 (подаци ВМОРО-а)[1] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
Подаци ВМОРО-а:[1] 994 убијених или рањених устаника 4.624 убијених цивила 3.122 силоване дјевојке или жене 176 отетих дјевојака или жена 12.440 спаљених домова 70.835 људи осталих без домова |
Подаци ВМОРО-а:[1] 5.328 убијених или рањених |
Устанак у области Македоније захватио је већину средишњих и југозападних дијелова Битољског вилајета, гдје је имао подршку углавном мјесних бугарских сељака,[7][8][9][10][11] и донекле цинцарско становништво области.[12] Привремена влада је успостављена у Крушеву, гдје су устаници 12. августа прогласили Крушевску републику, која је сломљена након само десет дана.[13] Блиско повезан устанак који су организовали бугарски сељаци 19. августа у Једренском вилајету,[14] довео је до ослобађања великог подручја у планинама Странџа и стварања привремене владе у Василику под називом Република Странџа.[13] Побуна је захватила и Косовски и Солунски вилајет.[15]
До почетка устанка, многи од најобећавајућијих могућих вођа, укључујући Ивана Гарванова и Гоце Делчева, Османлије су већ су ухапсиле или убиле, а напори су прекинути у року од неколико мјесеци. Устанак су подржали оружани одреди који су се инфилтрирали у област са подручја Кнежевине Бугарске. Преживјели су успјели одржавати герилску кампању против Османлија наредних неколико година, али већи ефекат устанка био је тај што је увјерио европске силе да покушају убиједити османског султана да мора заузети помирљивији став према хришћанским поданицима у Европи.
Устанак се данас слави у Бугарској и Сјеверној Македонији као врхунац борбе њихових нација против османске владавине, па је то и даље питање које раздваја. Док се у Бугарској сматра општим устанком који је припремила заједничка револуционарна организација Бугара у Османском царству, са заједничким циљем аутономије за Македонију и једренску област, у Сјеверној Македонији се претпоставља да су у ствари постојала два одвојена устанка. Изводила су их два различита народа са различитим циљевима и практично су Македонци тежили својој независности. Иако је идеју о засебној македонској нацији тада подржале само шачица интелектуалаца у иностранству,[16] македонска историја послије Другог свјетског рата поново је оцијенила Илиндански устанак као антибугарски устанак који су предводили етнички Македонци.[17][18] Позиви на заједничке прославе нису много промијенили ово стање ствари.