Иконоборство у Византији
From Wikipedia, the free encyclopedia
Иконоборство (грч. ), или иконоклазам (грч. — „слика (икона)” + грч. — „разбити”), религиозно-политички је покрет у Византији у 8. и раном 9. вијеку, усмјерен против поштовања икона.[1]
Иконоборци су слике светаца сматрали идолима, а поштовање икона сматрали су идолопоклонством, позивајући се на старозавјетне заповјести („Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу… Немој им се клањати нити им служити” (Изл. 20:4—5)).
Цар Лав III Исавријанац забранио је поштовање икона 730. године. Исход иконоборства било је уништење хиљада икона, као и мозаика, фресака, скулптура светаца и осликаних олтара у многим црквама. Иконоборство је званично оглашено на Иконоборачком сабору 754. уз подршку цара Константина V, који се сурово обрачунавао са иконопоштоваоцима, нарочито монасима.
Међутим, касније 787. уз подршку царице Ирине, удовице Лава IV, Други никејски сабор је ипак одобрио догму о поштовању икона и поништио одлуку сабора из 754. (за који је одлучено да се не сматра „васељенским”). Иконопоштовања су се придржавали цареви Нићифор I и Михаило I, који су владали послије Ирине; али послије пораза Михаила I у рату са Бугарима 813. на пријесто долази Лав V, под којим је настављено иконоборство, а одлуке сабора из 754. поново су признате.
На крају, за вријеме регенства царице Теодоре, збачен је иконоборачки патријарх Јован VII. Под новим патријархом Методијем одржан је нови сабор 843. који је утврдио и одобрио све дефиниције Другог никејског сабора и поново изопштио иконоборце. Истовремено, установљен је и први пут извршен (11. марта 843) чин проглашења вјечног помена ревнитељима православља и анатемисања јеретицима, обављен у Православној цркви и до нашег времена у Побједи православља (Торжество православља).