From Wikipedia, the free encyclopedia
Жута линцура () једна је од више законом заштићених врста из овог рода. Користи се већ више од 2000 година као изузетно популарна лековита, али и додатак који се често користи за ароматизацију алкохолних пића. Ова популарност довела је до неконтролисаног брања, па је жута линцура добила статус угрожене, а тиме и заштићене врсте.[lower-alpha 1][1] Најлековитији њен део је ризом којим се ова биљка истовремено и вегетативно размножава.[2]
Жута линцура | |
---|---|
Ботаничка илустрација врсте, са свим биљним деловима | |
Научна класификација | |
Царство: | Plantae |
Кладус: | Tracheophytes |
Кладус: | Angiospermae |
Кладус: | Eudicotidae |
Кладус: | Asterids |
Ред: | Gentianales |
Породица: | Gentianaceae |
Род: | Gentiana |
Врста: | G. lutea |
Биномно име | |
Gentiana lutea | |
Латински име род је добио по илирском владару Генцију који је за лечење куге препоручивао жуту линцуру (G. lutea),[3] док је врста добила име према жутој боји цветова (лат. = жут).[4]
У Србији и Црној Гори најчешће се помиње само као линцура, али обзиром на заиста велику популарност, жута линцура има веома велики број локалних имена. Њих су бележили многи наши етнолози, ботаничари, фармацеути и других научни радници: владиславка, генцијан (Орфелин); гореч, горчица, звишч, зеље од срца, лицијан, петелер(?);[lower-alpha 2] рафет, свиш, свишел, свишч, свишчак, цвић, кошутина брада, линцура, срчаник, срчењак, срчењача, трава од срдобоље (Вук); равен (Пеливановић); ровен (Петровић); лецијан, линцјура (Панчић); свишчел, сириштара жута, срченица (Јуришић); трава од срца.[5] Велики је такође и број локализама и варијанти имена: сисача (Призрен), равељ (Крушевац) и др.[6]
Жута линцура је пореклом из алпских и подалпских предела централне и јужне Европе, где досеже надморске висине и до 4.500 м. Често се среће у планинама Шпаније и Португалије, Пиринеја, Сардиније, Корзике и Апенина, преко Јуре, Вогеза, Алпа, Француске и Швајцарске све до Балканског полуострва и Карпата.[6] На северу Европе и Британским острвима не расте.[7]
На Балкану се јавља највише у Босни, Лици, југозападној Србији и Рашкој области. Расте на надморским висинама од 300 до 2.500 м, па се тако на планини Столови, у Ибарској клисури, јавља на 300-400 м, на Сињајевини (Црна Гора) на 2.100 м, док се на Пелистеру (Македонија) јавља до 2.300 м. Линцура из Босне је на гласу по свом квалитету, а она са Златибора позната је у свету као једна од најбољих.[6]
Жута линцура је вишегодишња зељаста биљка. Подземни органи су врло развијени и разгранати. Ризом је кратак, дебео, грана се на 2-10 дугих, дебелих коренова. У свежем стању је сочан, једар, мек и веома се лако сече. На пресеку је бео и изузетно горког укуса. Стабљика је неграната, права и снажна, висине до 1,5 м.[6][8]
Листови су голи, целог обода, са нервима савијеним у лук. У доњем делу стабљике, при земљи, су веома крупни, на дршкама, широко елиптични, плавичасто зелени, наборани и меки. У горњем делу стабла су ситнији, седећи (без дршке), јајасти, зашиљени, при основи срасли у рукавац.[6][8] У првој години живота ствара само розету приземних листова, касније из лисне розете израста стабло, док се цвет јавља тек треће или четврте године.[2]
Цветови су крупни, златно жуте боје, удружени у пазуху листова и поређани у спратове на горњој половини стабљике. Цвета од јула до августа. Опрашују их лептири и инсекти.[9] Плод је дугуљаста чаура, дуга до 6 мм и пуна семена.[6]
У природи жута линцура расте на јако неприступачним, планинским, каменитим теренима.[2] Земљиште не бира и добро расте како на лаком, песковитом или иловастом, тако и на тешком, глиновитом тлу. Воли умерено влажна али добро дренирана земљишта, док је на pH вредност индиферентна (одговарају јој како кисела, тако и неутрална и базна). Воли осунчане положаје, али добро расте и у полусенци. Отпорна је на мраз. Расте споро, али је дуговечна врста.[9] Корен може доживети и више од 50 година и при томе достићи тежину и до 6 кг.[6]
Линцура је као лек позната преко 2000 година. Први писани трагови о употреби линцуре као лековите биљке могу се прочитати у делима Плинија и Диоскорида. У овим делима они описују лековито дејство мелема од линцуре на ране настале од уједа змија и бесних животиња.[10] Ипак, истраживањима хемијског састава и активних материја детаљније се приступило тек у 20. веку. У научној, као и у народној медицини као лековита дрога користи се корен жуте линцуре (Gentianae luteae radix). Садржи хетерозиде горког укуса који су њени главни лековити састојци и неки међу њима се сматрају најгорчим супстанцама (горчина се осећа чак у разблажењу 1: 58.000.000). Због тога је линцура најтипичнији и најбољи amarum tonicum. Горчином својих хетерозида стимулише покретљивост желуца и изазива јаче лучење желудачног сока, појачава пражњење жучне кесе и лучење жучи.[2] Велико преимућство линцуре је што не садржи танин, па се може мешати са многим другим биљкама у разним комбинацијама са својственим лековитим дејством. У научној медицини најчешће се користи као средство за јачање организма, а у народној медицини, посебно у планинским крајевима, користи се против болова у стомаку и грудима, грознице, за јачање, за побољшање апетита. Корен се најчешће ставља у ракију (понекад и у вино) или се кува.[6] Такође се користи у лечењу анорексије, атоничне диспепсије, гастроинтестиналне атоније, а посебно код диспепсије са анорексијом.[8]
Код употребе жуте линцуре постоје и извесне контраиндикације, па тако не би требало да је користе особе са повишеним крвним притиском и чирем. Такође утиче и на менструални циклус, а постоје и подаци о мутагеном дејству, па се не саветује њено коришћење у току трудноће и лактације.[8]
Осим као лековита врста, жута линцура се веома много користи у производњи алкохолних пића. Тако је, на пример, неизбежан састојак у Кампарију,[11] али је чувена и наша домаћа ракија Линцура.[12]
Жута линцура вековима се прикупља на природним стаништима широм Европе, па тако и код нас. Коренови линцуре ваде се у јесен и то само од старијих биљака. Крупније корење се сече уздуж, а затим се суши на сунцу или у сушарама. Осушено корење има жућкасто беличасту боју.[6]
Током 20. века била је веома важна привредна врста. Како је њен медицински значај велики, а веома се користи и у индустрији алкохолних пића, имала је велику откупну вредност и многе породице у забаченим планински крајевима живеле су од сакупљања линцуре (петочлана породица могла је дневно да ископа и до 500 кг корена). У годинама пред Други светски рат дошло је до појаве стихијске експлоатације која је довела готово до истребљења ове, али и сличних врста, на њиховим природним стаништима.[6]
Због нерационалног прикупљања подземних изданака,[13] опстанак жуте линцуре (али и њој сличних врста) и даље је угрожен. Зато је ова врста заштићена законом[14] и налази се под режимом неге и заштите Завода за заштиту природе Србије, који спроводи програм враћања жуте линцуре на природно станиште. Старе планине.[тражи се извор]
Код прикупљања ризома жуте линцуре (што важи за све самоникле врсте код којих се сакупљају подземни делови) неопходно је одсећи коренову главу (горњи део корена, из ког се развија стабло) и вратити је у земљу, како би се следеће године из ње развила нова биљка.[15] Уколико корен има више глава, треба их раздвојити и посебно посадити у садне јаме. На овај начин обезбеђује се поновљена богата берба већ после неколико година.[6] Управо је занемаривање овог правила, односно нестручно и неодговорно брање, довело до опасности од истребљења жуте линцуре на природним стаништима. |
Један од начина заштите линцуре на природним стаништима, али и за добијање најквалитетније сировине, свакако је плантажно гајење. Жута линцура може се успешно гајити и ван свога природног ареала. Познати су појединачни примери узгоја у Енглеској, али као вртне биљке.[7] Плантажа жуте линцуре може се формирати директном сетвом, садњом расада или коренових резница. Узгој на плантажи траје 5-6 година. Култура даје најбољи принос ако се гаји у условима сличним онима на природном станишту, у првом реду на надморским висинама изнад 1.500 м.[9][10]
Жута линцура (или често само линцура) на први поглед веома је слична отровној врстама из рода чемерика (Veratrum), са којима се често може наћи заједно, на истом станишту,[7] па је неискусним берачима лако да их помешају. Обе врсте су вишегодишње и расту на сличним стаништима.[17]
Ризом:
Листови су веома слични, елиптични, изражене паралелне нерватуре:
Цветови:
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.