From Wikipedia, the free encyclopedia
Енрико Јосиф (Београд, 1. мај 1924 — Београд, 13. март 2003) био је српски композитор, педагог, музички писац и академик Српске академије наука и уметности јеврејскога порекла. Био је познат као србофил, често истичући да су Срби и Јевреји вековни пријатељи. Он је сковао чувену изреку да су Срби небески народ.[1]
| Енрико Јосиф | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 1. мај 1924. |
| Место рођења | Београд, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 13. март 2003. (78 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија и Црна Гора |
Рођен је 1. маја 1924. године у јеврејској породици у Београду. Његов отац, Моша Јосиф, рођени Београђанин, био је трговац, заступник италијанских и немачких предузећа, драмски писац-аматер. Мајка Софија (рођ. Фахри), из богате земунске породице, одшколована је у швајцарском женском институту. Стекавши добро знање страног језика, радила је као преводилац и постала члан угледног међународног ПЕН клуба. Значајни су њени преводи песама српских песника на немачки језик. Бројни интелектуалци, попут Јована Дучића и Милоша Ђурића, били су јој сарадници и познаници.
У породици Јосиф музика је брижљиво негована. Мајка је свирала клавир, док је отац гајио посебну наклоност према оперској уметности. Иако су желели да своја оба сина, Енрика и млађег Алберта, пошаљу на студије музике, родитељи су рано препознали посебну Енрикову обдареност. Убрзо су му обезбедили првог, приватног учитеља музике, композитора и диригента Владислава Гринског, уз кога је Енрико написао своје прве композиције.
Отац му је умро 1937. године, а непосредно пред почетак бомбардовања Београда (1941), породица је отишла у Сарајево, одакле су, преко Дубровника, Сплита и Корчуле прешли у Италију. Тамо су, непрогањани, остали до 1943, а потом су се преселили у Швајцарску.
По завршетку рата Енрико Јосиф је наставио прекинуто школовање у Београду и матурирао у Првој београдској гимназији. Студирање је започео на Медицинском факултету, али је ову област убрзо напустио определивши се за студије на Музичкој академији у Београду.[2] Као студент Миленка Живковића на Одсеку за композицију дипломирао је 1954. године. У периоду од 1961. до 1962. боравио је у Риму на студијском усавршавању. Педагошки рад је започео као наставник у Нижој музичкој школи „Војислав Вучковић“ (1955–1956) и Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић“ (1955–1957). На Музичкој академији пратио је рад свог професора Живковића најпре као асистент (од 1957), а након изненадне професорове смрти (1964) наследио је Живковићево место на Одсеку за композицију. Следеће године (1965) изабран је за доцента, а потом за ванредног (1970) и редовног професора (1976). Као редовни професор радио је до одласка у пензију (1989). У његовој класи су се школовале значајне стваралачке личности српске музике, као што су: Ингеборг Бугариновић, Ксенија Зечевић, Мирослав Штаткић, Вук Куленовић, Ивана Стефановић и многи други.
У периоду 1967–1968 био је председник Удружења композитора Србије. Као врсни интелектуалац, изабран је најпре за дописног (25. априла 1991), а потом за редовног члана САНУ (26. октобра 2000).
Аутор је легендарне крилатице „Срби су небески народ“.[1] Јосиф је често истицао стих из Старога завјета (Танах) да је Бог мислио да ће преко Срба да се обрати Јеврејима.
Енрико Јосиф је успешно компоновао већ као студент (Четири скице за клавир, Импровизација на народну тему за гудачке инструменте, за клавир, гудачки квартет , Исечак за рецитатора, сопран и клавир четвороручно, Simfoniettа), а плодан стваралачки рад пратио је и његове педагошке активности. У Јосифовом опусу заступљена су жанровски разноврсна дела: солистичка, камерна, хорска, оркестарска, вокално-инструментална, као и филмска музика.
Осим афинитета према савременом (мада не и авангардном) изразу, уочена је композиторова наклоност према звучном свету барока и ранијих епоха, о чему осим композиционих поступака сведоче и називи појединачних дела: . У појединим Јосифовим остварењима видљиви су обриси националног музичког језика, као и импресионистичке стилске црте (Рустикон, Лирска симфонија).
Посебан, индивидуални печат Јосифовим делима даје оригинална мелодијска инвенција и особени инструментални колорит. Према уметниковим речима, „песменост“, изражена мелодиозност, била је једна од најзначајнијих одлика његовог музичког стила. Јосиф је клицу развоја свих својих музичких мисли означавао појмовима „гласа“, „унутрашњег певања“, „песмености“. Укупни Јосифов приступ уметности и стварању био је дубоко проткан филозофском, поетском димензијом. Она је препознатљива и у већини наслова Јосифових дела (Казивања, Дозивања, Сновиђења, Песмена говорења, У знамен времена, Ватрења, Птицо, не склапај своја крила, Слободишта).
Особени Јосифов уметнички сензибилитет уочљив је и у његовим музичким критикама. Коментаришући појединачна музичка дела, композиторске опусе, достигнућа познатих музичких интерпретатора и одабрана концертна извођења, Јосиф је упечатљиво указивао на значај безусловног и потпуног саживљавања са уметничким делом. Упоређивао је вишеслојност музичког ткива са сложеношћу самог људског бића, а „тонско откривање тајне бескраја настајања и развоја“ прогласио најузвишенијом сврхом музичке уметности. Писао је богатим, еруптивним језиком са несвакидашњим, често и сасвим новим кованицама.
У разноврсним Јосифовим исказима изражена је његова дубоко емоционална, филозофска и духовна, религиозна природа. Несумњиво је да су на њу значајно утицали и религиозно-филозофски погледи Фјодора Достојевског, Николаја Берђајева и Мартина Бубера, мислилаца чије је записе Јосиф проучавао у младости и у зрелим годинама. У својим „казивањима“, Јосиф је говорио о духовном животу, својим првим сусретањима са Библијом, размишљањима, односу према Богу и према људима. Привлачиле су га старозаветне, јеврејске, али и новозаветне теме. Био је занесен човекољубивом идејом о „загрљају свих људи“. Нарочито замишљен над мотивима патње и страдалништва, уочавао је појединости, али и специфичне паралеле између судбине српског и јеврејског народа; инспирисан „општом људском трагедијом отуђеног човека“, приступио је и компоновању сценског летописа Смрт Стефана Дечанског.
Упркос томе што је одбијао штампање и јавно објављивање својих говора и записа, појединачни сачувани извори сведоче о Јосифовим размишљањима, његовој животној и уметничкој инспирацији. Међу њима су бројни интервјуи објављени у дневној и периодичној штампи, као и збирка Јосифових казивања „Пророк стаду каменом“, на основу магнетофонских снимака, сачинио Владета Р. Кошутић 1990. године и друго издање 2005. године.
Седамдесетих година 20. века, на предлог Одељења ликовне и музичке уметности САНУ, Енрико Јосиф је написао монографију о свом професору Миленку Живковићу. Залагањем Јосифове удовице, Вере Јосиф, и београдског рабина Исака Асиела, рукопис је након двадесет година приређен за штампу. Монографија је објављена 2009. године, у издању САНУ, уз додатак са основним информацијама о издању који је приредио уредник, академик Дејан Деспић.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
