Енеја
From Wikipedia, the free encyclopedia
Енеја,[1] један од јунака у Тројанском рату, био је ― према миту ― син Анхиcа и богиње Афродите и припадник млађе гране тројанске краљевске куће.[2][3]
У Илијади бог Нептун прориче да ће Енеја и његови потомци једном владати Тројанцима. Из тога се после Хомера развила легенда о бекству Енеје, његовог оца и сина Асканија из порушене Троје и о њиховим потоњим лутањима. У грчкој митографији се у 5. веку п. н. е. први пут спомиње Енејин одлазак на Запад, али нема доказа да су га Римљани у то време сматрали праоцем своје домовине. Ипак, археолошки налази показују да је већ крајем 6. века п. н. е. Енеја био познат у Етрурији. Отприлике у 4. веку п. н. е. у грчкој се митографији спомиње град Лавинијум и за његовог оснивача именује Енеја. То је био покушај Грка да се херојима грчких митова припише оснивање њима познатог Запада. Изгледа да је у то време и град Алба Лонга, који је заиста постојао, почео тврдити да је Енеја био предак његових краљева. Ускоро је на место Албе Лонге дошао Рим, који је развио легенду о Енеји као оснивачу римског народа. Тако су Римљани, подстакнути националним поносом, сопствену историју повезали са историјом грчкога света.
Прича о тројанском пореклу Рима добила је свој коначни облик у 3. веку п. н. е, када је спојена са другом легендом о пореклу Рима, тј. са легендом о Ромулу. Како је то спајање изазвало хронолошке тешкоће (према миту, Енеја је у Италију дошао половином 12. века п. н. е, а Ромул је основао Рим 753. године п. н. е.), римски су писци попунили ту »празнину« боравком неколико генерација Енејиних потомака у Алби Лонги. У 3. веку п. н. е. ова је прича била веома раширена и добро позната. Јулије Цезар се у 1. веку п. н. е. из политичких разлога представљао као потомак Енеје и Венере (римске Афродите). Најпознатији приказ легенде о Енеји дао је у 1. веку п. н. е. Вергилије у епу Енеида, који је постао национални еп Римљана.