Екуменизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Екуменизам или васељенизам (грч. — „екуменизам, васељенизам, екуменство, васељенство“) је еклисиолошки појам којим се означавају тежње, настојања и покрети усмерени ка зближавању, сарадњи, помирењу и јединству хришћанских цркава. Појам је проистекао из првобитног концепта о хришћанској екумени, односно хришћанској васељени, као општој заједници свих хришћана.
![]() |
Док се међурелигијски дијалог односи на све религије, екуменизам је дијалошки напор унутар хришћанских цркава. За разлику од унијаћења (на пример, одвајање од Православне цркве ради укључивања у Католичку цркву), у екуменизму се наглашава равноправан дијалог међу хришћанским конфесијама, оно што је појединим црквама заједничко и иде се за потврдом духовнога и моралног послања Христове Цркве.
Екуменизам је настао у 19. веку унутар протестантских цркава (екуменски покрет). Унутар Католичке цркве заговорници екуменизма у 19. веку су били: Ј. Х. Њуман, Д. Мерциер, Ј. Ј. Штросмајер, а у 20. веку бенедиктинци из Чеветохена у Белгији, доминикански центар Истина у Паризу, а својим еклезиолошким радовима доминиканац Конгар. Након Другог ватиканског концила (1962—1965) Католичка црква је прихватила основна начела екуменизма и начелно је одустала од даљег унијаћења. (Декрет 2. Ват. Сабора: Unitatis redintegratio 1964)