Европска дужничка криза
вишегодишња криза дуга у Европској унији која је почела крајем 2009. године / From Wikipedia, the free encyclopedia
Европска дужничка криза (такође називана криза у Еврозони и криза јавног дуга у Европи) вишегодишња је криза дуга у Европској унији која је почела крајем 2009. године. Неколико држава чланица еврозоне (Грчка, Португал, Ирска, Шпанија и Кипар) није више било у стању да плаћа доспеле обавезе па су биле приморане да траже помоћ (новац) од трећих страна као што су ЕЦБ, ММФ и остале чланице еврозоне.
Од краја 2009. године, страх од економске дужничке кризе, настала је међу инвеститорима неких држава Европске уније а продубила се у 2010. године и 2011. години.
Ова криза аналитички се дели на две кризе финансијског сектора које су се поклопиле на крају прве декаде двадесетпрвог века, иако су ова два феномена повезана својим ефектима. Криза државних дугова односи се на буџетске дефиците који су настали недовољним пореским приходима и прекомерном потрошњом у неколико медитеранских држава као што су Грчка, Италија, Шпанија и Португал. Финансијска криза је пак почела у САД и државама које су имитирале проблематичну праксу кредитирања САД, као што су Исланд и Ирска. Ова два феномена повезана су зато што европске банке држе средства у проблематичним америчким банкама и након проблематичног спашавања проблематичних банака, буџетски дефицити држава су се значајно продубили. Величина буџетских дефицита је уплашила инвеститоре, који су захтевали веће каматне стопе од влада. Ово је заузврат отежало свако даље сервисирање буџетских дефицита.
Нарочито у државама где су буџетски дефицит и државни дугови драстично повећани, криза поверења је нарасла са смањењем приноса обавезница и ризика осигурања кредитног дифолт свопа између ових држава и чланица ЕУ, највише Немачком.[1][2]
Док су државни дугови расли најизраженије у само неколико држава еврозоне, они су постали проблем за целу зону.[3]
Забринутост око раста државног дуга широм света заједно са таласом обарања државног дуга одређених држава еврозоне алармирала је финансијска тржишта. Дана 9. маја 2010, Министри финансија ЕУ одобрили су финансијски пакет за спасавање вредан 750 милијарди евра како би осигуали финансијску стабилност широм Европе креирајући Европски фонд за спасавање (енгл. ).[4] У новембру 2010, када је забринутост поново почела да расте поводом финансијске стабилности Ирске, Грчке и Португалије, председник ЕУ Херман Ван Ромпеј је изјавио „уколико не опстанемо са еврозоном нећемо опстати са Европском унијом“.[5] Да би спасили ЕУ валуту лидери су предложили ближу фискалну сарадњу. Овом приликом лидерима Европске уније предложено је успостављање јединственог органа надлежног за пореску политику и буџетску потрошњу земаља чланица ЕУ, привремено назван Европски трезор.[6]
У октобру 2011, на састанку у Бриселу лидери еврозоне сложили су се око пакета мера предвиђеног да спречи колапс чланица ЕУ услед спиралног дуга. Ово је укључило предлог да се отпише 50% грчког дуга који поседују приватни кредитори и да се повећа фонд Европског фонда за спасавање на 1 трилион евра као и да се изврши 9% капитализације Европских банка.
Упркос дужничкој кризи у неким државама еврозоне европска валута је остала стабилна,[7] трговина чак и нешто већа неголи на почетку кризе.[8][9] Три чланице које су највише погођене кризом, Грчка, Ирска и Португал заузимају 6 процената БДП-а еврозоне.[10]