![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/5/5a/Demian_Erstausgabe.jpg/640px-Demian_Erstausgabe.jpg&w=640&q=50)
Демијан
From Wikipedia, the free encyclopedia
„Демијан: повест о младости Емила Синклера“ ( ) роман је немачког књижевника и нобеловца Хермана Хесеа, објављен 1919. У питању је роман образовања у коме се приповеда о одрастању и сазревању нежног Емила Синклера. Његов живот се мења када упознаје старијег дечака Демијана, који поседује несвакидашње способности и мудрости. Попут других Хесеових наратива, и „Демијан” у средиште поставља питање како пронаћи себе и доћи до самоостварења, те се идејна потка снажно ослања на Јунгов концепт индивидуализације. Такође, у роману су присутни одјеци учења гностицизма,[1] најпре идеје каинита, на којима се развија тема о неопходности присуства супростављених и опречних сила у животу.
![]() Прво издање романа | |
Настанак и садржај | |
Ориг. наслов | Demian. Die Geschichte einer Jugend |
Аутор | Херман Хесе |
Земља | Немачка |
Језик | немачки |
Жанр / врста дела | Образовни роман |
Издавање | |
Издавање | 1919: Фишер Верлаг |
Превод | |
Преводилац | Паулина Лебл-Албала Бранимир Живојиновић |
Датум издавања | 1961: Просвета (прво издање) |
Хесе се током писања романа суочавао са великим тешкоћама на приватном плану. Поред личних, унутрашњих криза, његов брак са Маријом Бернули се распадао, деца нису живела са њим, велика инфлација га је довела на руб сиромаштва, а у немачкој јавности је био неомиљен због антиратних ставова, које је исказивао још од почетка Првог светског рата.[2] Отуђен од немачких читалаца, Хесе је роман објавио под псеудонимом Емил Синклер, представивши књигу као Синклерову аутобиографску исповест. Књига је наишла на велики одјек, поготово међу разочараним повратницима из изгубљеног рата.[3] Тада се Хесе утемељио као писац омиљен код младих нараштаја, док су старији читаоци махом гајили сумњичавост према његовој прози. Убрзо је откривено ко се крије иза псеудонима, те је књижевник вратио Фонтанеову књижевну награду, која је за роман првенац додељена непостојећем Емилу Синклеру.[2] Роман је на српски језик први пут преведен 1961. у преводу Паулине Албале. Други превод ја начинио Бранимир Живојиновић 1990. Оба превода су штампана у више издања.