Декорација керамике печаћењем у римским провинцијама
From Wikipedia, the free encyclopedia
Декорација керамике печаћењем у провинцијама у римском и касноримском периоду представља једну од најпопуларнијих техника украшавања посуда у керамичкој производњи. Иако се сматра да почива на традицијама орнаментисања посуда које потичу из праисторијског раздобља, ова техника је временом, под утицајем источних и западних радионица, у Римском царству постала техника коју су римски грнчари радо примењивали у римском и касноримском периоду.[1]. Успостављање хронолошког оквира за употребу печатног орнамента у провинцијама Римског царства није могуће, с обзиром на то да се мотиви не везују за поједина раздобља, већ се њихов одређени број провлачи током читавог римског периода.[2]
Како је орнаментисање посуда вршено комбинацијом печата са различитим мотивима, пре свега у зависиности од креативности грнчара, у овој техници украшавања, тешко је пронаћи аналогију на широј територији једне провинције, јер локални мајстори своје посуде нису сигнирали, па је тако археологија остала ускраћени за информацију о именима уметника који су својевремено стварали ремек дела декорисане керамике.
Провинцијска тера сигилата[уреди]
Радионице које су се бавиле декорацијом керамике печаћењем постојале су у бројним римским провинцијама; Галији, Германији, Шпанији, Британији, Ретији, Норику и Панонији. Производња се развила после опадања аретинске сигилате и трајала је до 4. века. Најранији центри су се налазили у јужној Галији, поред данашњег Тулуза.
Разлике између аретинске и провинцијске печаћене керамике огледале су се у техници производње и начину украшавања, изостајању печата у облику стопала, целом или у скраћеном облику натписа имена лончара који је у првом или другом падежу.