Галапагос
From Wikipedia, the free encyclopedia
Острва Галапагос (шп. ) су група од 14 већих вулканских острва и бројних мањих острва и стена у Тихом океану на око хиљаду километара од обале Јужне Америке. Овај архипелаг чини једну покрајину у Еквадору познату као покрајина Галапагос (шп. ). Површина острва је 8.010 . Острва су брдовита, уздижу се до висине од 1.707 и на њима се налази неколико активних вулкана. Главни језик на острвима је шпански. Острва имају нешто више од 25.000 становника.[1]
Географија | |
---|---|
Локација | Пацифик |
Укупно острва | 14 |
Површина | 8.010 km2 |
Висина | 1.707 m |
Највиши врх | Волф |
Администрација | |
Највећи град | Пуерто Бакверизо Морено |
ЕКВ |
Галапагос Islas Galápagos | |
---|---|
Светска баштина Унеска | |
Званично име | Острва Галапагос |
Место | Еквадор |
Координате | 0° 40′ 00″ Ј; 90° 33′ 00″ З |
Површина | 7.880 km2 (8,48×1010 sq ft) |
Укључује |
|
Критеријум | природна: |
Референца | 1. |
Упис | 1978. (2. седница) |
Додатни упис | 2001. и 2003. |
Угроженост | 2007–2010 |
Веб-сајт | http://whc.unesco.org/en/list/1 |
Прва забележена посета острвима догодила се случајно 1535. године, када је фратар Томас де Берланга, бискуп Панаме, био изненађен када је пронашао ову неоткривену земљу на путовању у Перу да арбитрира у спору између Франсиска Пизара и Дијега де Алмагра.[2] Берланга се на крају вратио у Шпанско царство и описао услове на острвима и животиње које су их насељавале. Група острва је приказана и названа „Insulae de los Galopegos“ (Острва корњача) на мапи Абрахама Ортелија „America Sive Novi Orbis“ објављеној 1570.[3] Прву грубу мапу острва направила је 1684. буканир Амброз Каули, који је поједина острва назвао по неким од својих колега гусара или по енглеским краљевима и племићима. Ова имена су коришћена у ауторитативним навигационим картама острва припремљеним током истраживања Бигла под вођством капетана Роберта Фицроја и у Дарвиновој популарној књизи Путовање Бигла. Нова независна Република Еквадор узела је острва од шпанског власништва 1832. године, а затим им је дала нова шпанска имена.[4] Старији називи остали су у употреби у публикацијама на енглеском језику, укључујући The Encantadas Хермана Мелвила из 1854. године.