Вишејезгарни процесор
From Wikipedia, the free encyclopedia
Вишејезгарни процесор је једна рачунарска компоненета са две или више независних стварних централних процесорских јединица (названих “језгра”), а те јединице читају и извршавају програмске инструкције. [тражи се извор] Инструкције су обичне CPU инструкције као сабирање, покретање података и гранање, али вишејезгарни процесори могу да извршавају више инструкција у исто време, повећањем укупне брзине за програме који подлежу паралелном рачунању.[тражи се извор] Произвођачи обично интегришу језгра на једно интегрисано коло (познато као вишепроцесорски чип или CMP), или на више чипова унутар једног паковања чипа.
Процесори су се првобитно развили само са једним језгром. Двојезгарни (Dual-core) процесор има два језгра (нпр. AMD Phenom II X2, Intel Core Duo), quad-core процесор садржи четири језгра (нпр. AMD Phenom II X4, Intel-ов quad-core процесор, види i5 и i7 на Intel Core), 6- core процесор садржи шест језгара (нпр. AMD Phenom II X6, Intel Core i7 Extreme Edition 980X), 8-core процесор садржи осам језгара (нпр. Intel Xeon E7-2820, AMD FX-8350), 10-core садржи десет језгара (нпр. Intel Xeon E7-2850), 12-core процесор садржи дванаест језгара. Вишејезгарни процесор имплементира мултипроцесовање на једном физичком паковању. Дизајнери могу упарити језгра у вишејезгарни уређај чврсто или лабаво. На пример, језгра могу или не могу делити кеш, и они могу да имплементирају преношење поруке или дељење меморије унутар језгара комуникационих метода. Заједничка мрежа топологије која повезује језгара укључује магистралу, прстен, дводимензионалну мрежу и crossbar. Хомогени вишејезгарни системи укључују само идентична језгра, хетерогени вишејезгарни системи имају језгра која нису идентична. Као и код јено-процесорског система, језгра у вишејезгарним системима могу имплементирати архитектуру такву као суперскаларну, VLIW, векторску обраду, SIMD или вишенитно.
Вишејезгарни процесори имају широку употребу у многим областима примене, укључујући општу намену, уграђеност, мреже, дигиталну обрада сигнала (DSP) и графику.
Побољшање перформанси добијено коришћењем вишејезгарног процесора доста зависи од коришћених алгоритама софтвера и њихове имплементације. Посебно, могући добици су ограничени од делова софтвера који се могу извршавати паралелно истовремено на више језгара; овај ефекат се описује помоћу Amdahl-овог закона. У најбољем случају, такозвани паралелни неометани проблеми могу реализовати факторе убрзања близу бројних језгара, али још више ако је проблем довољно подељен да може стати у сваки кешов кеш, чиме се избегава коришћење много спорије главне меморије. Већина апликација, мађутим, неће се значајно убрзати сем ако програмер уложи довољну количину напора у поновно рефакторисање проблема.[1] Паралелизација софтвера је значајна тема у току истраживања.