![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/f7/WM-80.jpg/640px-WM-80.jpg&w=640&q=50)
ВМ-40
From Wikipedia, the free encyclopedia
ВМ-40 илиТип 83 је кинески ракетно-артиљеријски систем (ВБР) којег је између 1978. и 1984. године развила компанија Норинко.Његово оригинално име је Тип 83 док је извозна верзија носила име ВМ-40. Он је први кинески тешки ркетни бацач дугог домета, био је у ограниченој употреби кинеске војске од 1983. год. Поседује 4 велике лансирне цеви поређане у једну линију, током лета ракете стабилизују задња пераја. Користи тандардне ракете калибра 273 дужине 4,75m итежине 484 kg. Систем испаљује ракете са високо-експлоз парчадним пуњењем, касетним и хемијским бојевим главама. Максимални домет система је мета на удаљености од 40km .
ВМ-40 | ||
---|---|---|
| ||
Класификација | вишецевни бацач ракета | |
Шасија | „Таиан ТА-580“ 8Кс8 | |
Историја | ||
Земља развоја | ![]() | |
Конструктор | Погон 123/Погон 127 | |
Произвођач | Норинко (Фабрика 123) | |
Период развоја | 1974—1983 | |
Период производње | 1983— 1988 | |
Период употребе | 1984—до данас | |
Број произведених јединица | више десетина ком. | |
Димензије | ||
Тежина у борбеном положају | 15 000 кг | |
Дужина у маршевом положају | 6100 мм | |
Ширина у маршевом положају | 2600 мм | |
Висина у маршевом положају | 3100 мм | |
Наоружање | ||
Калибар | 273 мм | |
Број цеви | 4 | |
Минимални домет паљбе | 23 000 м[1] | |
Максимални домет паљбе | 40 000 м[2] | |
Максимални угао гађања | 5,5 ° по висини -56° по хоризонтали | |
Тачност (расипање) | <500 м | |
Посада | 5 људи. | |
Трајање плотуна | 7,5 с | |
Погон | ||
Оклоп | Хомогени челик | |
Тип мотора | 12150Л дизел | |
Снага мотора | 300 КС | |
Максимална брзина на аутопуту | 45 км/ч | |
Досег возила | 450 км | |
Врста погонског система | на гусеницама | |
На темељу ВМ-40 касније су развијене две софистицираније верзије – ВМ-80 са осам цеви, већим ракетама и двоструко већим дометом, као и ВМ-120 с дометом од 120 km и уграђеним GPS системом навођења. Ове двие верзије нису коришћене у Кини и биле су искључиво намењене извозу, док је сам ВМ-40 убрзо замењен напреднијим системом А-100. Средином 1980-их Кинези су комплетан производни процес извезли у Иран, где је на темељу ВМ-40 иран развио сопствени систем Огаб.[3][4][5]