Битка на Козари
From Wikipedia, the free encyclopedia
Битка на Козари једна је од најкрвавијих партизанских битака током Народноослободилачког рата у Југославији. Битку је водио Други крајишки партизански одред против надмоћнијих њемачких и усташко-домобранских здружених снага од 10. јуна до 17. јула 1942. у сјеверозападној Босни, на планини Козари за вријеме противпартизанске операције Западна Босна (њем. ).
Битка на Козари | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
Дио Другог свјетског рата у Југославији и Народноослободилачке борбе народа Југославије | |||||||
Избјеглице и партизани током битке на Козари, 1942. година. | |||||||
| |||||||
Сукобљене стране | |||||||
Народноослободилачки покрет Југославије |
Нацистичка Њемачка Независна Држава Хрватска Краљевина Мађарска | ||||||
Команданти и вође | |||||||
Коста Нађ Обрад Стишовић |
Паул Бадер Фридрих Штал | ||||||
Укључене јединице | |||||||
Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије |
Вермахт Усташка војница Хрватско домобранство Речне снаге Мађарске краљевске војске | ||||||
Јачина | |||||||
3.500 људи |
око 11.000 људи[1] око 18.000 људи[1] | ||||||
Жртве и губици | |||||||
око 1.700 погинулих |
69 погинулих, 160 рањених и 7 несталих[1] 445 погинулих, 654 рањених и 498 несталих[1] | ||||||
убијено око 20.000 становника Козаре и Поткозарја, а депортовано 68.600 људи |
Циљ ове операције био је уништење Другог крајишког партизанског одреда и дела становништва које га је подржавало. Током борбених дејстава осовинске снаге су опколиле око 3.500 партизана из Другог крајишког одреда, као и око 80.000 српских избјеглица, које су од усташког терора побјегле у планину. Однос снага између нападача и браниоца био је 9:1. Почетком јула стање окружених постало је критично и сваким даном било је све теже. Партизански батаљони и избјеглице, изузетно исцрпљени након двадесет дана непрекидне борбе, били су стиснути на ограниченом простору и изложени сталном артиљеријском гранатирању и ударима противничке авијације. Стање је погоршала све већа несташица хране и лијекова. Када је запријетило пресјецање одреда на дијелове, одлучено је да се крене у пробој. У ноћи са 3/4. јул и 4/5. јул 1942, дио партизана и око 10.000 избјеглица побјегао је из окружења. Ујутру је непријатељ поново затворио обруч. Партизани који су остали у окружењу подијелили су се у мање групе, покушавајући да се сакрију у шуму или да пробију непријатељске баријере. У периоду од 5. до 30. јула њемачке и хрватске трупе систематски су чешљале Козару и сусједну Просару, вршећи масовна убиства заробљеног становништва, рањених и заробљених партизана, а преостали су одвожени у концентрационе логоре.
На Козари су Вермахт и усташки режим по први пут од окупације Југославије у Другом свјетском рату примијенили систематско чишћење територије од српског живља. Депортовано је на десетине хиљада српских цивила: највећи дио у њемачке и хрватске концентрационе логоре у Земуну, Старој Градишкој и Јасеновцу, док је мањи број одређен за насељавање у Славонију. Поред тога, радно способне жене су послате у Нацистичку Њемачку, а мушкарци на сјевер окупиране Норвешке. Дјеца депортованих и убијених родитеља су послата у логоре за дјецу (Јастребарско и Сисак), гдје су многи од њих умрли.
Током њемачко-хрватске противпартизанске операције на Козари у периоду од 10. јула до 30. јула 1942, убијено је око 20 хиљада становника Козаре и Подкозарја, а депортовано 68.600 људи, укључујући 23.500 дјеце. Од тога се 35 хиљада људи никада није вратило на Козару, укључујући 11 хиљада дјеце млађе од 14 година.
Козара је у југословенској историографији постала симбол отпора, храбрости и страдања.