Насеље у Нограду, Мађарска From Wikipedia, the free encyclopedia
Балашађармат (мађ. ) град је у Мађарској. Балашађармат је други по величини град у оквиру жупаније Ноград, после Шалготарјана, а некада је био и средиште жупаније.
 | Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
| Балашађармат | |
|---|---|
 Балашађармат - градско средиште | |
 Застава
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Мађарска |
| Регион | Северна Мађарска регија |
| Жупанија | Ноград |
| Срез | Балашађармат |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — | 16.592 |
| — густина | 571,55 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 48° 04′ 43″ С; 19° 17′ 39″ И |
| Временска зона | (), лети () |
| Површина | 29,03 km2 |
  Балашађармат Балашађармат на карти Мађарске | |
| Поштански број | 2660 |
| Позивни број | 35 |
| Веб-сајт | |
| www.balassagyarmat.hu | |
Град има 16.592 становника према подацима из 2008. године.
Град Балашађармат се налази у крајње северном делу Мађарске, на граници са Словачком. Од престонице Будимпеште град је удаљен 80 km северно. Град се налази у планинском крају, у подножју Татри. Река Ипољ чини северну границу града, али и границу са Словачком.
Грб града носи латински натпис „Civitas Fortissima“ (најхрабрији град). Наиме, јануара 1919. чехословачке снаге су прешле демаркациону линију одређену децембра 1918. током мировних преговора у Паризу, окупиравши градове јужно од те линије, укључујући и Балашађармат. Месно становништво је успело да одбаци чехословачке снаге, али по цену многих живота.
То место је некад било град. Средњевековни град је 1552. године окупирао Али-паша Будимски. А године 1626. ту је склопљен мир између аустријског цара Фердинанда II и Турака.
Место је 1905. године имало статус велике општине, у којем је и седиште истоименог среза. Ту живи 8585 становника у 999 домова. Срба је једва 22 православне душе са два дома. Балашађармат је била у то време добро повезана са светом; ту су биле ПТТ комуникације и жељезничка станица.[1]
Током Другог светског рата Балашађармат су 9. децембра 1944. освојиле совјетске снаге 2. украјинског фронта у склопу операције освајања Будимпеште.
По процени из 2017. у граду је живело 15.058 становника.
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
По државном шематизму православног клира Угарске из 1846. године, у Балаша-Ђармату је било 84 православних душа. Месно православно парохијско звање и матрикуле се воде од 1786. године. Парох је 1846. године поп Марко Видак, а школски директор Јован Бозда трговац. Ту припадају и парохијске филијале, са православцима у загради: Иполи-шаг (4), Паланка (3), Сечен (2), Лошонц (6) и Фулек (8).[2]
Српска православна црква је грађена 1785. године. Посвећена празнику Рождеству Пресвете Богородице или Малој Госпојини. Православно парохијско звање је основано 1786. године, а матрикуле су поново заведене 1860. године. Црква је у другој половини престала да буде српско власништво.
Поп Данил Ракић је постао пренумерант још 1794. године, када му је у руке допала прва српска историја модерног доба.[3] Стојковићеву "Физику", прву књигу, узео је 1801. године претплатом Сава Дејановић купечески калфа из места. Другу књигу, која је објављена као наставак 1802. године, купили су купци, Јован Бозда и Михаил Пиперковић.[4] Духовну књигу атрактивног наслова, преведену на српски језик, набавио је 1803. године Јован Бозда купец у месту.[5] У Балашађармату је стигла и педагошка књига, преведена на српски језик, код трговаца месних - Јована Наума и Георгија Бозде.[6] Јован Бозда купец узео је 1815. године Бојићево дело о славним Србима писцима. Купили су 1818. године пренумерацијом популарну Доситејеву књигу житељи Балашађармате: поп Јован Николић парох, Јован Бозда купец и школски управитељ, Наум Бозда "пушечног праха ц и к привилеговани продавац", Стефан Гарба "ц и к привилеговани продавац соли", Николај Гарба (исто, солар).[7] Године 1826. месни парох је био поп Јован Јовановић. Стефан Гарба - при храму Пресвете Богородице у Балашађармату је 1829. године, био "попечитељ" (издавач) књижице пештанског учитеља Јосића.[8] Срби у месту набавили су 1836. године једну васпитну књигу намењену родитељима: поп Марко Видак парох, и група тамошњих трговаца - Јован Бозда, Стефан Герба епитроп, Михаил Бозда, Александар и Павел Турнаји, Марко Жигмунд, Теодор Поповић, Лазар Лацковић, Стефан Продановић и пар странаца.[9] Пренумерант друге васпитне стране књиге, преведене на српски језик био је 1837. године месни парох поп Марко Видаковић.[10] Страну књигу од седам томова, преведену на српски језик узели су 1851. године у Балашиђармати: трговци Стефан Гарба и Аркадије Милован.[11]
Становник и трговац месни Наум Бозда је са својом супругом, постао велики српски добротвор у Пешти. Они су тамо прешли да живе под старе дане. Своје богатство наменили су младом српском, православном нараштају који би се бавио трговином и занатом, и који је требало да се настани у Пешти. Тако је Наум у свом тестаменту од 1. јуна 1853. године одредио: "да из прихода његове закладе годишње добијају православни сироти и доброг владања занатлије или машинисте у Пешти - који су кадри да постану мајстором и и вољни оженити се са иноверном женскињом - при одпочињању заната 2100 ф.". А супруга његова Јелена Бозда рођ. Белановић родом Сентандрејка, у својој опоруци од 11. септембра 1866. године одлучује: "да се младим трговцима православне вере и српске народности, и то наизменце једном трговцу у Пешти 2000 ф. и једном у Сентандреји 1000 ф. као подпора издаје." Тим закладама руководила је православна црквена општина у Пешти. До 1883. године материјално је реализовано 14-15 стипендија, у износу укупном од око 40.000 ф. капитала. Последњи стипендиста је добио исту 1880. године. Дешавало се да неки од младића не успе да искористи шансу, и протраћи новац који су од добротвора са благословом добили.[12]
Јелена је материјално помагала и друге српске институције, по тестамену. Тако се наводе њене донације: свакој сентандрејској православној цркви по 200 ф., толико и другим српским црквама у Будиму, Калазу, Чобанцу, Рац Алмашу, Српском Ковину и Ловри. Помогла је Српски учитељски фонд са 600 ф., Сентандрејски српски сиротињски завод - 1000 ф. Сентандрејској школи је завештала 1000 ф., да се од годишње камате 60 ф. одвоји за комплетно облачење шест сиромашних девојчица, о празнику Св. цар Константин и царица Јелена.[13]
Учитељ балашађарматски био је 1846. године Георгије Вечерковић, са само два ученика.[14] Године 1865. та општина је имала дуг од 1821. године, од 11 ф. 34 новчића, намењених Школском фонду.
Сомборска препарандија је 1867. године позивала Јована Петковића "пјевца" црквеног у Балашђармату, да изађе на учитељски испит, јер испуњава услове.[15] Године 1905. - школе више нема![16] Срба православних ту је 1847. године 84, а две деценије касније 1867. године има их дупло мање - 47 душа.
Почетком 20. века постојала је у Балашађармату српска православна црквена општина. Скупштина је редовна под председништвом Велизара Михајловића. Старатељ цркве је Константин Михајловић, а црквено-општински посед врло мали од 13 кј. земље. Парохија је најниже шесте платежне класе, има парохијски дом али не и попину сесију земље. Ту припадају као парохијске филијала: Сечењ, Лошонц, Гач, Филек, Ипољшаг, Паланка и Бозог. Храм је 1905. године у врло лошем стању. Постоји и српско православно гробље. Администратор парохије је тада калуђер Доситеј Поповић јеромонах, родом из Старе Пазове.
Од српства мало је данас у Балашађармати остало трага. У 20. веку црква је престала да буде српска православна, јер је уступљена другој верској заједници.[17] Она је сада празна и служи за потребе месне самоуправе као изложбени простор. Споља на зиду тог некадашњег храма су преостала два епитафа, на српском и грчком језику. Остало је само мало запуштено православно гробље са девет споменика, уз римокатоличко гробље, на источном делу града.[18]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
