Ашелска култура
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ашелска култура (франц. ) старијепалеолитска је култура, коју је 1872. дефинисао Габријел де Мортије. Припада другом периоду старијег (или доњег) палеолита. Названа је по налазишту Сент Ашел у Француској, где су пронађени бифацијално ручно окресани клинови. Касније ће по њима постати позната, упркос чињеници да је оруђе обликовано на одбицима (назупчано и јамичасто, као и пострушке и шиљци) превлађује на готово свим налазиштима ове културе. Хронолошки се јавља у доњем и средњем плеистоцену, а просторно у разним деловима Европе, Азије и Африке. Њен носилац је .[1][2]
У погледу геолошко-палеонтолошке поделе, ашелска култура припада другој глацијацији квартарног доба названој Миндел, тј. другом међуледеном добу, интерглацијацији Миндел — Рисс. Првом, од четири ледена периода квартарног доба, названом Гинц одговара културни инвентар Прешелске епохе, чији су налази ретки, спорадични и недовољно познати.[2]
Оруђа ове као и шелске епохе називају се камени клинови и камене секире и имају универзалну намену (у исто време су и оружја и оруђа). Облици су им најчешће бадемасти, амигдалоидни, једино је однос између уздужне осовине и ширине чела клина измењен у корист дужине. И облици ашелских оруђа су нешто једноставнији, са мање амбиција да се истакне естетска страна облика, него што је то био случај шелских универзалних клинова.[2]