![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/21/%25C3%2589mile_Munier%252C_1892_-_Mother_and_child.jpg/640px-%25C3%2589mile_Munier%252C_1892_-_Mother_and_child.jpg&w=640&q=50)
Афективна везаност
From Wikipedia, the free encyclopedia
Афективна везаност (енгл. , причвршћивање; приврженост) представља однос привржености између људског детета и родитеља (старатеља) који се успоставља током првих месеци живота, захваљујући урођеној потреби детета за тражењем и успостављањем блиске физичке и емоционалне везе са значајним одраслим особама (родитељима).[1] Афективна везаност представља систем генетски програмираних образаца понашања младунчета као што су сисање, хватање, држање, праћење објекта погледом, гукање, осмехивање, плакање и слично. Биолошка функција везивања младунчета за одраслог (искуснијег, моћнијег) представља заштиту од опасности.[1] Понашања афективне везаности укључују одржавање контакта и близине са мајком (односно фигуром афективне везаности) и јављање анксиозности и туге приликом нежељеног одвајања од ње. Одржавање афективне везаности са мајком ствара осећање сигурности, а њено угрожавање производи осећање несигурности и љутње. Без афективне везаности, човеково младунче би тешко преживело, а развој би био оштећен. Афективна везаност је најзначајнија манифестација и доказ примарне социјалности детета на раном узрасту. За ментално здравље је потребно да "одојче и мало дете имају у искуству топао, интиман и трајан однос са својом мајком, или њеном трајном заменом".[1]
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/21/%C3%89mile_Munier%2C_1892_-_Mother_and_child.jpg/320px-%C3%89mile_Munier%2C_1892_-_Mother_and_child.jpg)