Арктик
поларни регион на Земљиној северној хемисфери / From Wikipedia, the free encyclopedia
Арктик обухвата северну поларну област (Северни ледени океан, острва Нову Земљу, Шпицбершка острва, Медвеђе острво, Земљу Франца Јозефа, Новосибирска острва, Франклинов архипелаг са Бафиновом земљом и Гренландом) унутар изотерме од 10°. Овде спадају и најсевернији делови европског, азијског и америчког копна, што износи око 26 мил. ², заједно копно и море.[1]
Северни пол је открио 6. априла 1909. Американац Роберт Пири. И пре њега је било доста открића поморских путева преко Арктика.
Око 2/3 арктичких области захвата Северни ледени океан, који је највећим делом прекривен релативно танким леденим слојем. Температура воде на површини износи око -1 °C, зимске ваздушне температуре се спуштају до - 40 °C, а у летњним месецима се крећу од 0 до 1 степен. Испод површине леда температура морске воде расте до 4 на дну океана. У кратком летњем периоду санте не рубу океана се отапају, ломе и пливају као специфично лакше по површини океана. Одломљене ледене брегове носе морске струје. Некада су те ледене санте представљале велику опасност за пловидбу, јер су ношене хладним поларним струјама допирале до северног дела Атлантика. Тако је у северном Атлантику настрадао некада највећи путнички брод Титаник 1912. године, који је превозио путнике из Европе у Америку. Пловидбу северним поморским путем олакшава утицај топле Голфске струје, која температуру океана знатно ублажава до луке Мурманск.
Арктичка клима је веома хладна. Најхладније је у Верхојанску око -68 °C и Ојмјакону до -78 °C, јер су то области Сибира. Још у периоду од 9. до. 12. века почела су истраживања у области Арктика. Норвешки Викинзи открили су Исланд, Гренланд, Лабрадор и Бело море. После Другог светског рата настављена су истраживања, углавном ради подизања арктичких ваздухопловних база. Две америчке подморнице „Наутилус“ и „Скејт“ стигле су 1958. на Северни пол пловећи испод поларног леда.