Антикоминтернски пакт
From Wikipedia, the free encyclopedia
Антикоминтернски пакт представљао је њемачко-јапански уговор из 25. новембра 1936. чије су се земље потписнице обавезале на политичку подршку у случају рата против СССР. Њемачка и Јапан су се овим споразумом обавезале да ће се, у случају да Совјетски Савез нападне било коју од њих, консултовати како да „заштите заједничке интересе”. Такође су се обавезале да ниједна од њих неће потписивати никакве споразуме са Совјетским Савезом, а Њемачка се додатно сложила да призна независност Манџукуа.
Осим што је требало да се бори против комунизма, Немачкој је донео и другу корист; давало је могућност да се агресивни планови Немачке пред западним силама још убедљивије приказу као искључиво антикомунистички и антисовјетски. Рачунало се да се уз помоћ Јапана, Велика Британија и Француска што јаче притисну и угрозе на Далеком истоку, како би ослабиле њихову отпорност у Европи.
Постојали су и одређени интереси у Јапану, који је имао експанзионистичке претензије на Далеком истоку и Пацифику, где су му главни противници били САД, Велика Британија и Француска, а не СССР. Намера им је била да се шире по Далеком истоку, онда када би Французи и Британци били заузети борбама у Европи (старом континенту). Немачка помоћ би била од капиталног значаја, ако би се Јапан ипак уплео у сукоб са СССР-ом.
Антикоминтернском пакту су касније приступиле и Италија, Мађарска, Манџукуо, Шпанија, Финска, Румунија, Бугарска, Хрватска, Словачка, Кинеска национална влада Нанкинга, Ел Салвадор и Турска као посматрач.