Врста методе бојења помоћу раствора на бази воде From Wikipedia, the free encyclopedia
Сама реч акварел долази од речи аква (aqua)[1] — „вода”, која је латинског порекла.[2][3]Италијани су ту реч претворили у акварело (aquarello) и то у нашем преводу значи „водена боја”.[4] Акварел се добија мешањем ситно млевених и пажљиво одабраних пигмената а за везиво се користи гумиарабика. Водом разређене боје се на папир наносе меканим кистовима.[5][6] Папир који се користи за сликање акварелом треба да буде високе грамаже, те да се добро натегне на равну површину да не би долазило до савијања. У техници акварела се не користи бела боја, пошто светле и тамне тонове добијамо додавањем више или мање воде. Делове слике који треба да остану бели, остављамо несликаним. Акварелне боје карактерише прозирност и прозрачност те се сликањем боје на боју могу добити изванредни тоналитети поетичног карактера.
Конвенционална и најчешћа подлога — материјал на који се наноси боја — за акварел слике је акварел папир. Остале подлоге или супстрати укључују камен, слоновачу, свилу, трску, папирус, папир од коре, пластику, велум, кожу, тканину, дрво и акварел платно (превучено гипсом који је посебно формулисан за употребу са акварелима). Акварел папир се често прави у потпуности или делимично од памука.[7][8] Ово даје површини одговарајућу текстуру и минимизира изобличење када је мокро.[9] Акварел папири су обично хладно цеђени папири, што даје бољу текстуру и изглед са тежином од најмање 300 gsm. Испод 300 gsm се обично не препоручује ни за шта осим за скицирање.[10][11] Транспарентност је главна карактеристика акварела.[12] Акварели се такође могу учинити непрозирним додавањем кинеске беле боје. Ово није метода која се користи у „правом акварелу” (традиционалном).[13]
Овим начином рада се боја сваки пут наноси на суву подлогу, тј. сачекамо да се први слој боје коју смо нанели осуши, па тек онда наносимо други, итд. Због прозирности акварела могуће је видети претходне слојеве боје, што нуди могућности за карактеристичан тонски и колористички израз.
Папир се најпре навлажи чистом водом помоћу киста, сунђера или памучне крпице преко целе површине, а могуће је овлажити само делове папира на којима желимо ефекте преливања и спонтаног мешања боја. Нове могућности ликовног израза добијамо тако што оставимо слику да се осуши те онда можемо да наставимо са сликањем.
Акварел је познат још у старом Египту, где су га израђивали на папирусу, у Кини на папиру и свили. Познат је и у старом Јапану, Индији и Персији. Акварел су неговали антички Грци и Римљани, а јавља се и у стархришћанској уметности. Преко Византијских сликара прелази у средњовековне самостане у целој Европи. Бројни мисали, псалтири, бревијари и хронике тога времена илуминиране су минијатурама, иницијалима и орнаментима, рађеним воденим бојама.
Настанак акварела повезује се са Дирером. Он се сматра за зачетника ове технике у сликарству, као и уметника који ју је усавршио и популарисао. Употребљавао је белину папира да нагласи светло и ваздушасто извођење дела. Интересовање за природу које је показао у овој техници дало је нове мотиве за нове генерације уметника. Дирерови акварели нису били предстудије за друга остварења. Радио их је са великом умешношћу и северњачком прецизношћу. Сликањем акварела Дирер је развио лакоћу покрета руке за сликање великих олтара.[14]
Међу првим акварелистима новог века истичу се Албрехт Дирер и Ханс Холбајн Млађи. У доба барока акварел служи за скице и нацрте по којима ће се израђивати слике у другим техникама. У 18. и 19. веку у Енглеској се развило акварелно сликарство пејзажа (Џозеф Малорд Вилијам Тарнер, Г. Робертсон, П. и Th. Sandby, Вилијам Блејк и др). За енглеским примером поводе се и сликари других земаља.
"Watercolor may be as old as art itself, going back to the Stone Age when early ancestors combined earth and charcoal with water to create the first wet-on-dry picture on a cave wall." London (2021, стр.19)
"Ancient Egyptians used water-soluble translucent paints to decorate papyrus scrolls. They used such earth pigments as ochres and siennas, as well as minerals like reds, cinnabar, blue azure, green malachite, and so on, with gum arabic and egg white. Technically, these water-soluble colors were watercolors." London (2021, стр.19)
"100% cotton papers are more absorbent in most brands, but there are papers that have only 50% cotton or even high quality papers, which have no blending with cotton." Viscarra (2020, стр.21)
"a paper that weighs 300 grams x meter² (140 pounds), has more body and looks more like a cardboard or thin cardboard, which makes it better to support the use of water." Viscarra (2020, стр.17)
"It consists of a mixture of pigments, binders such as gum arabic and humectants such as glycerin, which together with other components, allow the color pigment to join and form the paint paste, which we know as watercolor. With regard to the colors, the quality of the pigments and their degree of concentration, it is what determines how good the watercolor is and also its price. A paint that has a high concentration of pigment, professional type, allows us to use it with a large amount of water without losing the intensity of color." Viscarra (2020, стр.47)
"Turner himself was of the same opinion; he declared to me [Munro] that water-colour painting would be totally mined, and lose all its individuality and beauty by the bad practice of mingling opaque with transparent colour." Redgrave & Redgrave (1866)
Finch, Christopher (1991). Nineteenth-Century Watercolors. Abbeville Press. ISBN978-1-55859-019-9.
Finch, Christopher (1988). Twentieth-Century Watercolors. Abbeville Press. ISBN978-0-89659-811-9.
Eric Shanes Turner (2001). The Great Watercolours. Royal Academy of Arts. ISBN978-0-8109-6634-5.
Martin Hardie (1968). Water-Colour Painting in Britain. ISBN978-1-131-84131-1. (3 volumes: I. The Eighteenth Century; II. The Romantic Period; III. The Victorian Period.). Batsford, 1966.
Charles LeClair. The Art of Watercolor (Revised and Expanded Edition). Watson-Guptill. Clair, Charles Le (1999). The Art of Watercolor. Watson-Guptill Publications. ISBN978-0-8230-0292-4.
John Ruskin. The Elements of Drawing. Watson-Guptill. Ruskin, John (1991) [1857]. The Elements of Drawing. Watson-Guptill Publications. ISBN978-0-8230-1602-0. (Reprints from other publishers are also available.)
Seymour, Pip (1997). Watercolour Painting: A Handbook for Artists. Lee Press. ISBN978-0-9524727-4-2.
Stan Smith. Watercolor: The Complete Course. Reader's Digest. Smith, Stan (1995). Watercolor: The Complete Course. Reader's Digest Association, Incorporated. ISBN978-0-89577-653-2.
Edgar A. Whitney. Complete Guide to Watercolor Painting. Watson-Guptill, Dover Edition. Whitney, Edgar A. (1974). Complete Guide to Watercolor Painting. Courier Corporation. ISBN978-0-486-41742-4.
Ian Sidaway. The Watercolor Artist's Paper Directory. North Light. Sidaway, Ian (2000). The Watercolor Artist's Paper Directory: Discover the Best Paper for Your Art!. North Light. ISBN978-1-58180-034-0.