From Wikipedia, the free encyclopedia
Аеробиологија је једна од биолошких наука која се бави проучавањем биолошког порекла честица у ваздуху, њиховим транспортом и међуделовањем. Аеробиолошка истраживања имају значај у медицини, пољопривреди, шумарству, климатологији и форензици.
Аеробиологија као област биологије, интердисциплинарна је наука која проучава честице биолошког порекла присутне у атмосфери, принципе транспорта, особађања, депозиције и њихов утицај у екосистему.
Разноликост и састав паоленског спектра одраз је флоре и вегетације одређеног подручја. Према бројним аеробиолошким студијама, поједини типови полена показују карактеристичан ритам појављивања током дана, који је у директној вези са екологијом и особинама полена неке биљне врсте и микроклиматским факторима подручја. Праћење полена у ваздуху омогућава идентификацију типова полена који узрокују преостљивост на полен на одређеном географском подручју.
Најчешћи предмет проучавања аеробиологије су полен и споре, честице које имају изузетно велику улогу у појави инхалаторних алергија.[1]
Како аеробиолошки услови подручја на коме живе пацијенти битно утичу на лечење лекарима (алерголозима), при праћењу болести и одређивању терапије, изузетно је важно сазнања ове научне гране.
Зато је предвиђање и прогноза концентрација алергогених честица главна област истраживања аеробиологије која има велики значај у алергологија, јер представља велику помоћ лекарима у терапији а болесницима у превенцији и лечењу.
Аеробиолошких истраживања имају за циљ да утврде концентрације алерголошко значајних честица у ваздуху, и на основу добијених података, и одређених метеоролошких параметара прогнозирају њихову појаву у ваздуху.
У историји аеробиологије, за узорковање полена и спора користиле су се разничити облици и различите методе узорковања, тако да су се основне метода узорковања алергогених честица (полена и спора) мењале током историје од гравиметријске до данас савремене волуметријске методе, мада су аналитичке методе које се заснивају на морфологији полена у суштини до данас остале исте.
Хаид је први 1972. године сумирао карактеристике које мора имати узоркивач алергогених честица.[2]
Аеробиолошке методе које се до данас примењују, у начелу, користе две основне технике узорковања гравиметријску и волуметријску методу.[3]
Волуметријска метода је данас једина призната метода у аеробиологији и користи се према препоруци EAACI (European Academy of Allergy and Clinical Immunology) пододбора „Aerobiology and Environmental Aspects of Inhalant Allergens“.
Узорковање се врши волуметријским сакупљачем спора и полена са уграђеном вакуум пумпом протока 10 l/min. Уређај је прилагођен за прикупљање честица из ваздуха попут спора или поленских зрнаца. Поставља се приближно 15 m изнад тла, удаљен од високих зграда или других препрека.[4]
Очитавање се врши бројањем поленских зрнаца под микроскопом на повећању од 400 пута. Обрадом добијених података утврђује се укупна дневна концентрација и период дана у коме је концентрација полемских зрнаца била највећа.
Ово је најједноставнија метода која се заснива на принципу таложења честица на хоризонталну површину намазану неким адхезивним средством. Обично је то предметно стакалце постављено у кућиште узоркивача.
Овакав тип узорковања има више недостатака:
Ова метода узорковања због бројних недостатака у аеробиологији више се не користи.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.