Љиљана Раичевић

Љиљана Раичевић^[1] (рођена 29. јуна 1947. у Подгорици као Љиљана Петровић) је црногорска активисткиња за људска и женска права. Основала је Сигурну женску кућу у Подгорици^[2], као и Центар за девојке „Ксенија”. Једна је међу оснивачима СОС телефона у Подгорици и Никшићу.

Љиљана Раичевић
Датум рођења	(1947-06-29)29. јун 1947. (77 год.)
Место рођења	Подгорица, Црна Гора

Осам година је била председница синдиката Медицинског завода Црне Горе, десет година одборница у скупштини града, а током једног мандата је била и председница клуба одборника.^[3]

Биографија

Љиљана је рођена у породици Петровић Подгорици, у Црној Гори. Њени родитељи, отац Милован и мајка Љубов, белорускиња из Минска, упознали су се у немачком логору, а после рата су се населили у Подгорици. Љиљана је у свом родном граду завршила основну школу и гимназију. За време средњошколских дана, бавила се атлетиком. Након завршене гимназије, уписала је Факултет историје и географије у Никшићу.

Будућег супруга Андрију Лоца Раичевића, касније заменика министра у министарству спољних послова Црне Горе, је упознала 1966. године док је била матуранткиња. Њен супруг је умро 1994. године, а њих двоје заједно имају троје деце, ћерку Ољу и синове Владимира и Николу.

Каријера

Љиљана се 1970. године запослила на Медицинском институту у Подгорици, где је радила све до пензионисања 1999. године, а од 1985. до 1989. године била је и председница Синдиката медицинских радника. Поред тога, бавила се и политиком. Бирана је за одборницу у Општинском парламенту испред Либералног савеза Црне Горе у више мандата.

Године 1996. основала је прву женску невладину организацију у Црној Гори, СОС телефон за жртве домаћег насиља, у којој је радила као главни координатор до 1999. године. Године 1999. је основала невладину организацију Сигурна женска кућа^[2], која је прво и за сада једино склониште за жртве породичног насиља у Црној Гори. Године 2001. је у оквиру ове организације отворено још једно склониште намењено жртвама трговине људима.

Раичевићева је поред тога учествовала и у оснивању већег броја других невладиних организација, као што су СОС Никшић^[4], Црногорски женски лоби^[5], Центар за дјевојке Ксенија и Аутономни женски центар.

Године 2001. Љиљана је постала члан одбора Програма за заштиту жртава трафикинга у Црној Гори.^[6]

Године 2003. је проглашена за личност године, од стране недељника Време.^[7]

Године 2006. је добитница Џињета Саган (Ginetta Sagan) награде за рад на заштити слободе и живота жена и деце у просторима угрожених људских права.^[8]

Библиографија

Значајни радови:

• Звоне ли звона због нас^[9]? Подгорица: Сарс, 1996 - ауторка;
• Докази о светом тројству – мафија, полиција, тужилаштво^[10] (2002) - Из књиге: Надежда Радовић, Политика на женски начин - РАЗГОВОРИ;
• Приручник за сексуално и репродуктивно здравље^[11], Подгорица: Сигурна женска кућа, 2008 - коауторка;
• Што знамо о економском насиљу над женама?^[12] Загреб: БаБе!, 2013 - коауторка.