Јурица Рибар
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђурица Јурица Рибар (Ђаково, 26. март 1918 — Требаљево, код Колашина, 3. октобар 1943) био је југословенски правник, сликар, револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.
јурица рибар | |
---|---|
Датум рођења | (1918-03-26)26. март 1918. |
Место рођења | Ђаково, Аустроугарска |
Датум смрти | 3. октобар 1943.(1943-10-03) (25 год.) |
Место смрти | Требаљево, код Колашина, НД Црна Гора |
Професија | правник и сликар |
Супружник | вереница Иванка Ћуковић |
Члан СКОЈ од | 1934. |
Члан КПЈ од | 1941. |
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
Служба | НОВ и ПО Југославије 1941 — 1943. |
Млађи је син политичара др Ивана Рибара и брат револуционара и народног хероја Југославије Иве Лоле Рибара. Одрастао је и школовао се у Београду, где је завршио Основну школу „Краљ Петар Први“ и Другу мушку гимназију, а марта 1941. године је дипломирао на Правном факултету. Током студија је активно учествовао у студентском револуционарном покрету, а био је и члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Активно се бавио спортом и уметношћу, а највише сликарством. Похађао је сликарску школу код Јована Бијелића, а 1938. постао је члан сликарске групе „Десеторица”, коју су сачињавали многи касније познати сликари, попут Љубице Цуце Сокић, Алексе Челебоновића, Николе Граовца и др.
Након окупације, маја 1941. примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Најпре је деловао у окупираном Београду, а на јесен је отишао у партизане, где је у ослобођеном Ужицу радио на издавању омладинске штампе и ангажовању омладине у борбу. Такође је радио и у партизанском сликарском атељеу у Ужицу. Касније је радио у ослобођеној Фочи, а од јуна 1942. био је члан Политодела Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, а био је и учесник Првог конгреса Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ).
Учествовао је у многим борбама током похода у Босанску крајину, као и у великим биткама на Неретви и Сутјесци. Смртно је рањен почетком октобра 1943. у борбама против четника и Италијана, за одбрану ослобођеног Колашина. Преминуо је у партизанској болници у оближњем селу Требаљево, где је био привремено сахрањен. Након ослобођења, његови посмртни остаци су пренети на Ново гробље у Београду.