Југословенство
From Wikipedia, the free encyclopedia
Југословенство, и као југославизам или југословенски национализам, идеологија је која подржавају идеју по којој Јужни Словени — Бошњаци, Македонци, Словенци, Срби, Хрвати и Црногорци, али и Бугари — припадају јединственој југословенској нацији одвојеној различитим историјским околностима, облицима говора и религијским подјелама. У међуратном периоду југословенство постаје преовлађујућа, а затим и званична идеологија Краљевине Југославије. Постојала су два главна облика југословенства у том периоду: власт је фаворизовала интегрално југословенство које је промовисало унитаризам, централизацију и уједињење етничких група у земљи у јединствену југословенску нацију, уз принуду ако је потребно. Приступ је примијењен и на језике који су говорени у Краљевини. Главна алтернатива било је федералистичко југословенство које се залагало за аутономију историјских земаља у облику федерације и постепено уједињење без спољног притиска. Оба облика су се слагала око концепта националног јединства развијеног као израза стратешког савеза Јужних Словена у Аустроугарској почетком 20. вијека. Концепт је замишљен као појам по коме Јужни Словени припадају једној „раси”, да су „једнокрвни” и да имају заједнички језик. Био је неутралан у погледу избора централизма или федерализма.
Југословенска идеја вуче коријене из Илирског покрета 1830-их у хабзбуршкој Хрватској, гдје је група интелектуалаца видјела јединство Јужних Словена унутар Аустријског царства или изван њега, као заштиту од германизације или мађаризације. Започети су кооперативни разговори са српским политичарима и радом на стандардизација заједничког језика са српским правописцем Вуком Караџићем, али са ограниченим успијехом. Након Аустро-угарске нагодбе из 1867, овам концепту супарнички је био тријализам. Османска и аустроугарска власт на Балкану спрјечавала је практичну примјену југословенских идеја све док Османлије нису потиснуте у Првом балканском рату 1912. и до распада Аустроугарске у посљедњим данима Првог свјетског рата. Током рата почеле су припреме за уједињење кроз Нишку декларацију о српским ратним циљевима, оснивањем Југословенског одбора за заступање Јужних Словена у Аустроугарској и усвајање Крфске декларације о принципима уједињења. Краткотрајна Држава Словенаца, Хрвата и Срба проглашена је на крају Првог свјетског рата у јужнословенским земаља којима су раније владали Хабзбурзи. Руководство је првенствено жељело уједињење са Србијом на федералној основи, док је Србија преферирала централизовану државу.
Уједињење је извршено 1. децембра 1918, када је проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. У првим годинама нове државе, политика је постала све више етничка, како су се поједине политичке странке поистовјећивале са одређеним нацијама унутар земље. Слично, интегрално југословенство се повезивало са влашћу, а политичка борба против власти све више се изједначавала са етничком борбом између Срба (поистовјећених са влашћу) и разних етничких група — најчешће Хрвата као најгласније политичке опозиције власти. Савези су се временом мијењали и нису увијек били етнички засновани. Они су у великој мјери зависили од облика југословенства који су прихватили странке. Исход политичких дебата у првих неколико година нове земље исходовао је Видовданским уставом — који су многи сматрали нелегитимним — и насиљем које је спонзорисала власт и опозиција. Држава је одустала од интегралног југословенства 1939. када је споразумом Цветковић—Мачек постигнута нагодба са вођом хрватске опозиције Влатком Мачеком. Власт је покушала да створи заједнички језик. Недостатак стандардизације српско-хрватског довео је до праксе објављивања службених докумената на екавског изговору заступљеном у Србији, често ћириличким писмом који нису користили Хрвати и Словенци. Власт је предност давала Српској православној цркви, а покушавала је да смањи утицај Католичке цркве, промовишући превјеравања и ривалске цркве, и уздржавајући се од ратификације Конкордата са Светом столицом због противљења Српске православне цркве. Прије Првог свјетског рата, синтетичка југословенска култура била је углавном ограничена на хрватске умјетнике и писце. Иван Мештровић је међу њима постао најистакнутији на избложби у Риму 1911. године. Разочарани након уједињења, већина умјетника и писаца удаљила се од синтетичке културе.
Послије Другог свјетског рата, Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је влада земљом. КПЈ је усвојила формалну посвјећеност федерализму у високо централизованој држави, заговарајући социјално југословенство и различито тумачен појам „братство и јединство”. Раскол Тито—Стаљин 1948. гурнуо је КПЈ на постепену децентрализацију све до средине 1950-их, када је покренута југословенска кампања заокретања курса, што је довело до дебате о нивоима децентрализације. Централистичке снаге су поражене до средине 1960-их. Значајна децентрализације догодила се током и након Хрватског прољећа. Словеначки интелектуалци су 1987. навели југословенство као главну пријетњу словеначком идентитету. Питања која су они покренули допринијели су мотивацији за приједлог из 1990. да се Југославија реструктурира као конфедерација и за накнадно проглашење независности Словеније и Хрватске којим је обиљежен распад Југославије.