Јерменски национални покрет
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јерменски национални покрет[1][2][3] (јерм. ; Hay azgayin-azatagrakan sharzhum)[21] укључивао је друштвене, културне, али првенствено политичке и војне покрете који су достигли врхунац током Првог светског рата и наредних година, у почетку тражећи побољшани статус Јермена у Отоманском и Руском царству, али на крају покушавајући да оствари јерменску државу.
Под утицајем доба просветитељства и успона национализма под Отоманским царством, јерменски национални покрет развио се раних 1860-их. Његово појављивање било је слично покретима у балканским народима, посебно грчким револуционарима који су се борили у грчком рату за независност.[22] Јерменска елита и разне милитантне групе настојале су да бране претежно рурално хришћанско јерменско становништво источног Отоманског царства од разбојништва и злостављања од стране муслимана, али је крајњи циљ био да се у почетку залажу за реформе у шест вилајета Османског царства насељених Јерменима. а након што је ово пропало, стварање јерменске државе у областима насељеним Јерменима које су у то време контролисале Отоманско и Руско царство.[1]
Почев од касних 1880-их, покрет је учествовао у герилском рату против отоманске владе и курдских нерегуларних јединица у источним регионима царства, а предводиле су га три јерменске политичке партије под називом Социјалдемократска Хунчакијан партија, Арменакан партија и Јерменска револуционарна федерација. Јермени су генерално видели Русију као свог природног савезника у борби против Турака, иако је Русија водила угњетавајућу политику на Кавказу. Тек након што је изгубила своје присуство у Европи након Балканских ратова, отоманска влада је била принуђена да потпише јерменски реформски пакет почетком 1914. године, али га је прекинуо Први светски рат.
Током Првог светског рата, Јермени који су живели у Отоманском царству били су систематски истребљени од стране владе у геноциду над Јерменима. Према неким проценама, од 1894. до 1923. године Османско царство је убило око 1.500.000—2.000.000 Јермена. Након што је одлуку о истребљењу Јермена донело османско министарство унутрашњих послова и први пут имплементирано Директивом 8682, 25. фебруара 1915. године, десетине хиљада руских Јермена придружило се руској војсци као јерменске добровољачке јединице са руским обећањем о аутономији. До 1917. Русија је контролисала многа подручја Османског царства насељена Јерменима. После Октобарске револуције, међутим, руске трупе су се повукле и оставиле Јермене у нерегуларним јединицама, један на један са Турцима. Јерменски национални савет је 28. маја 1918. прогласио Републику Јерменију, чиме је успостављена јерменска држава у деловима Јужног Кавказа насељеним Јерменима.
До 1920. године, бољшевичка влада у Русији и влада Анкаре су успешно дошле на власт у својим земљама. Турске снаге су успешно окупирале западну половину Јерменије, док је Црвена армија извршила инвазију и анектирала Републику Јерменију у децембру 1920. Уговор о пријатељству потписан је између бољшевичке Русије и кемалистичке Турске 1921. године. Делови Јерменије под руском контролом углавном су припојени Совјетском Савезу, у чијим деловима је успостављена Јерменска Совјетска Социјалистичка Република. Стотине хиљада избеглица геноцида нашле су се на Блиском истоку, у Грчкој, Француској и САД чиме је почела нова ера јерменске дијаспоре. Совјетска Јерменија је постојала до 1991. године, када се Совјетски Савез распао и када је успостављена садашња (Трећа) Република Јерменија.