Јеванђеље по Луки
From Wikipedia, the free encyclopedia
Јеванђеље по Луки (грч. [Katà Loukân Euangélion]) једно од четири канонска јеванђеља и трећа књига Новог завета. Библијска скраћеница књиге је Лк.[1] Хришћанска традиција његов настанак датира око 60. године, док већина данашњих научника сматра да је написано пред крај 1. века, односно око 85. године.[2]
Извори овог јеванђеља су јеванђеље по Марку, као и други извори (види Q документ). Око трећине јеванђеља по Луки чини јединствен материјал у односу на друга јеванђеља, и тај се текст бави позитивним односом који је Исус имао према женама и странцима, његовим саосећањем за прогнане и сиромашне, и новом снагом коју кроткима доноси Свети дух.[3] Јеванђеље по Луки карактеристично је по Христовим причама и параболама. Овде се налазе и чувене приче о блудном сину и о добром Самарићанину.[3] Лукино је јеванђеље у првом реду било намењено хришћанским заједницама састављеним од преобраћеника који нису припадали јудаизму.[4]
Према хришћанском предању, написао га је Лука Јеванђелиста, преобраћеник из паганске грчке породице и дугогодишњи сарадник апостола Павла, у Антиохији Сиријској. Према преовлађујућем мишљењу данашње науке, прави аутор је непознат.[5]
Исти аутор (био то Лука или неко други) је написао је и Дела апостолска,[6] која многи научници сматрају други томом Лукиног јеванђеља.[7][8] Оба списа су упућена извесном Теофилу, чији идентитет није савим јасан. Оба списа указују на широк распон и потенцијал хришћанства.[3]