Ђурађ Кастриот Скендербег
војник и борац против османских освајача / From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђурађ Кастриот (алб. ; Сина, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468), познатији као Скендербег (алб. од. тур. ), био је борац против османских освајача и исламизације. Рођен је у породици српског порекла. Њега су Албанци (крајем 19. века) прогласили за свог националног хероја.
Ђурађ Кастриот | |
---|---|
Датум рођења | (1405-05-06)6. мај 1405. |
Место рођења | Сина, Кнежевина Кастриоти |
Датум смрти | 17. јануар 1468.(1468-01-17) (62 год.) |
Место смрти | Љеш, Млетачка република |
Гроб | црква Светог Николе у Љешу |
Супружник | Доника Кастриот |
Потомство | Иван II Кастриот |
Родитељи | Иван I Кастриот Војислава Кастриот |
Династија | Кастриоти |
Кнез Албаније | |
Период | 28. новембар 1443 — 17. јануар 1468. |
Претходник | Иван I Кастриот |
Наследник | Иван II Кастриот |
Према Гибону,[1] Ђурђева породица Кастриот(ић)а води порекло од старог српског братства Бранил(овић)а из Зете. Скендербегов деда, Павле Кастриотић, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриотић, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер,[2] и за разлику од свог оца, брзо је научио албански језик од локалног становништва.[1] Његова мајка, Војислава, била је принцеза такође српског порекла,[3] ћерка Гргура Бранковића и унука чувеног српског витеза Вука Бранковића. Неке мање поуздане анализе стављају је у породицу Трибалда[4], пореклом из Старе Србије. Иван Кастриотић је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.
Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Постао је вођа тада формиране Љешке лиге. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба (Словена), Албанаца, Грка и Цинцара (Влаха).[5] Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално, већином албанско становништво које је било вољно да се бори против мањинског дела припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.
Почев од 15. века (са делима Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примером борбе хришћанства против османских муслимана.