![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/f/fb/GIRO8076_Pogacar_%252853750349243%2529.jpg/640px-GIRO8076_Pogacar_%252853750349243%2529.jpg&w=640&q=50)
Ђиро д’Италија 2024.
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђиро д’Италија 2024. било је 107. издање етапне бициклистичке трке, једне од три Гранд тур трке — Ђиро д’Италије. Старт трке био је 4. маја 2023. у насељу Венарија Реале у Торину,[3] а последња етапа је вожена 26. маја у Риму.[4]
Трка 22. од 35. у ворлд туру 2024. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
![]() Тадеј Погачар у розе мајици | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Информације о трци | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Датуми | 4. — 26. мај 2024. | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Етапе | 21 | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Дистанца | 3.317.5[н 1] km | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Побједничко вријеме | 79 с 14' 03" | ||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Резултати | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
2025 → |
Укупна дужина трке износила је 3.317.5 . Првобитно је планирано да се вози 3.408 , али је због лошег времена етапа 16 скраћена са 206 на 118,7 .[5] Вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након девете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као шест лаких, осам средње тешких, пет тешких и два хронометра.[6] Четири етапе су биле означене са пет звјездица као најтеже, двије су биле означене са четири звјездице, осам са три, пет са двије и двије са једном звјездицом. Било је планирано да се вози укупно 44 успона, од чега 12 прве категорије укључујући Пасо дел Мортироло, Монте грапа и Пасо дело Стелвио, који је требало да буде Чима Копи, девет друге категорије, десет треће и 13 четврте, док нису вожени успони Коле деле Финестре, Мортироло, Пасо ди Гавија, Коле Сестријере, Коле дел’Ањело и Монте Зонколан.[7] Пасо дело Стелвио је уклоњен са руте 14. маја, недељу дана прије него што је требало да буде вожен, због лавина, а нови Чима Копи је био успон Умбраилпас.[8] Пред почетак етапе 16, због великог снијега и кише, етапа је скраћена, није вожен Умбраилпас, а нови Чима Копи био је успон Пасо Села.[9] Укупно је циљ седам етапа био на успону, од чега пет на успону прве категорије, а циљ по једне етапе био је на успонима друге и четврте категорије.[7][10]
Побједник Ђира 2023. — Примож Роглич, као и трећепласирани Жоао Алмеида, нису возили како би се фокусирали на Тур де Франс, а највећи фаворит био је Тадеј Погачар, двоструки побједник Тур де Франса, који је дебитовао на Ђиру и покушавао је да постане први возач послије Марка Пантанија 1998. који ће освојити Ђиро д’Италију и Тур де Франс исте године. Други фаворити били су побједник Тур де Франса 2018. и другопласирани на Ђиро д’Италији 2023. — Герент Томас, Данијел Мартинез, Ромен Барде, Дамијано Карузо, Тимен Аренсман и Бен о Конор.[11] Поред Погачара, на Ђиру су дебитовали Жилијен Алафилип, Сиан Ојтебрукс, Кристоф Лапорт и Фабио Јакобсен.[12] Доменико Поцовиво је возио по последњи пут и изједначио је рекорд Владимира Панице са 18 учешћа на Ђиру.[13]
Ђиро је освојио Тадеј Погачар, девет минута и 56 секунди испред Данијела Мартинеза, што је била највећа разлика између побједника и другопласираног од 1965.[14] На трећем мјесту завршио је Герент Томас, десет минута и 24 секунде иза Погачара, поставши најстарији возач у историји који је Ђиро завршио на подијуму,[15] као и први који је завршио на подијуму двије године заредом, послије Тома Димулена 2017. и 2018. Џонатан Милан је освојио класификацију по поенима, Погачар брдску класификацију, Антонио Тибери класификацију за најбољег младог возача, а тим Декатлон АГ2Р ла мондијал је освојио тимску класификацију.[16] Од мањих класификација, за које се нису додјељивале мајице, Жилијен Алафилип је освојио класификацију за најагресивнијег возача, Андреа Пјетробон спринт и класификацију за бијег, за највише проведених километара у бијегу,[17] а Филипо Фјорели је освојио интерђиро класификацију,[18] која је уведена први пут послије 2005.[19] Погачар је остварио шест етапних побједа, што је највише на једном Ђиру од 2004. када је Алесандро Петаки остварио девет побједа;[20] Милан и Тим Мерлије су остварили по три.[21]
Трку је због падова, повреда или болести морало да напусти 34 возача, међу којима су били Ојтебрукс, Еди Данбар, Олав Кој, Јакобсен и Бинијам Грмај.[22]