Timarion

Timarion (grč. Τιμαρίων) je naslov jedne vizantijske satire, čiji je autor nepoznat i koja je verovatno napisana sredinom 12. veka.

Ova imitacija Lukijana, obrađuje temu puta u podzemni svet, temu silaska u Had. Neposredan uzor je Lukijanova Nekiomantija, tj. Razgovori mrtvih. Ovde preovlađuje humorističko-satirički ton i slobodan stav u odnosu na hrišćanstvo. U tome je srodan Filopatrisu, satiri iz 10. veka koja predstavlja kombinovani dijalog i monolog sa nategnutom raspravom između paganstva i hrišćanstva. Zbog takvog je tona Timarion naišao na oštru osudu crkvenih i ortodoksnih krugova uopšte.

Spis o Timarionovom silasku u Had započinje njegovim putovanjem u Solun, gde prisustvuje svečanostima povodom dana sv. Dimitrija. Po povratku u Carigrad žestoko oboli, pa ga pogrebnici (νεκραγωγοί), misleći da je umro, odnose u podzemni svet, gde on nailazi na klasičan dekor paganskog pakla. Međutim, on mora da se pojavi pred sudom u Hadu, u kome, pored Minosa, zasedaju Asklepije, Hipokrat i drugi lekari, pa zatim car Teofil u pratnji svog anđela čuvara. Naravno, Timariona vraćaju na zemlju, ali on koristi svoju posetu da dobaci nekoliko zajedljivih primedbi onima koje prepoznaje. On se podsmeva Pselovom govoru u kome je Konstantin IX Monomah bio upoređen sa Kraljem-Suncem. U paklu je on razgovarao i sa svojim učiteljem retorike, koji mu je priznao da je mršava hrana koju tu dobija zdravija od obilnih ručkova na koje su ga carevi pozivali. Video je i velike antičke filozofe koji su odbacili Diogena smatrajući ga cinikom, dok su Jovana Itala smatrali Galilejcem.