Riječ

Riječ (ijek.) ili reč (ek.), najmanja jedinica jezika koja nosi značenje i ima fonetsku vrednost.^[1] Jednu reč može činiti jedno ili više slova. Kombinovanjem reči se mogu praviti složenije forme koje takođe imaju značenje. U jezicima kojima komuniciraju ljudi to su fraze, klauze i rečenice. Rečenice se po pravilu formiraju prema određenom skupu pravila koji se naziva gramatika. Reč koja se sastoji iz dve ili više korenskih reči koje su međusobno povezane naziva se složenica.

Ukoliko ste tražili selo u Crnoj Gori, vidite članak Reč (Ulcinj).

U lingvistici, reč je najmanji element koji može da bude izgovoren u izolaciji sa semantičkim ili pragmatičkim kontentom (sa doslovnim ili praktičnim značenjem).^[2] To je u kontrastu sa morfemom, koji je najmanja celina sa značenjem ali koja nije uvek podesna za samostalna upotrebu. Reč može da se sastoji od jednog morfema (na primer: oh!, kamen, crveno, brz, trčati, očekivati), ili nekoliko (kamenje, crvenilo, brzo, trčanje, neočekivan). Kompleksna reč tipično sadrži koren i jedan ili više dodataka,^[3] ili više od jednog korena. Reči mogu da formiraju veće jezičke elemente, kao što su fraze, i rečenice.^[4][5]

Termin reč se može odnositi na izgovorenu ili napisanu reč, ili ponekad na abstraktni koncept iza nje. Izgovorene reči se sastoje od zvučnih jedinica, fonema, a pisane reči od simbola zvanih grafeme, kao što su slova alfabeta.^[6][7][8][9]

Teškoće u definisanju termina

U zavisnosti od jezika, definisanje i ograničavanje reči ponekad može biti teško. Dok je u pisanom korpusu nekoliko jezika praznina znak za razdvajanje dve reči, neki jezici, kao što su japanski i kineski, ne koriste ovo obeležje.

Dalje, sintetički jezici često kombinuju dosta različitih delova leksičkih podataka u jednoj reči, otežavajući razumevanje klasičnog značenja reči, koje je mnogo lakše u analitičkim jezicima. Ovo je naročito problematično kod polisintetičkih jezika, kao što su Inuktitut i Ubykh, gde se čitava rečenica može sastojati iz samo jedne takve reči. Posebno su zbunjujući jezici kao vijetnamski, gde razmak ne označava obavezno granicu između dve reči i ona se mora odrediti na osnovu konteksta. Ipak, od svih rešenja, najviše zbunjuju ona za oralne jezike, koji nude samo fonoleksičke tragove, kako bi otkrili gde je granica dvaju reči. Znakovni jezici nude sličan problem kao i jezici tela.

Reč u različitim vrstama jezika

Kod sintetičkih jezika, jedna korenska reč može imati više različitih formi. Međutim, one se obično ne posmatraju kao različite reči, već kao različite realizacije jedne reči. U ovim jezicima, reč se može sastojati iz većeg broja morfema.

Kompleksnost određivanja granica između reči u govoru

U govornom jeziku, određivanje dinstinkcije između dve reči još je kompleksnije: kratke reči su često izgovorene kao jedna, a dugačke reči su često podeljene. Govorni francuski ima neke odlike polisintetičkih jezika. Kako većina svetskih jezika nema svoju pisanu formu, naučno određivanje granica reči postaje veoma važno.

Određivanje granica reči

Postoji pet načina kako odrediti granicu između reči u govornom jeziku:

Moguća pauza

Govorniku je rečeno da ponovi datu rečenicu polako, obraćajući pažnju na pauze. Govornik će nastojati da ubaci pauze kako bi razgraničio reči. Međutim, ovaj metod nije u potpunosti pogodan: govornik može lako da razdvoji polisilsbičke reči.

Nedeljivost

Govorniku je rečeno da glasno izgovori rečenicu, a onda mu je rečeno da je ponovi, ali sa nekim umetnutim rečima. Ove umetnute reči će biti dodate na granicama reči originalnog teksta. Međutim, neke reči imaju infikse, koji su ubačeni unutar reči. Slično ovome, neke reči imaju afiksalne razdvojivače.

Minimalne samostalne jedinice

Ovaj koncept je bio predložen od strane Leonarda Blumfilda. Reči su zamišljene kao najmanje značenjske jedinice govora koje mogu stajati samostalno. Ovo odgovara odnosu fonema (kao jedinica zvuka) i leksema (kao jedinica značenja). Međutim, neke pisane reči nisu munimalne samostalne jedinice, kao što nemaju ni samostalno značenje.

Fonetske granice

Neki jezici imaju stroga pravila distribucije, koja olakšavaju određivanje mesta gde granice reči treba da stoje. Na primer, u turskom, koji je pevljiv, samoglasnici unutar date reči imaju isti kvalitet, tako da se granica između reči određuje čim se vokalski kvalitet promeni. Međutim, nemaju svi jezici ovako pogodna fonetska pravila, a čak i kod onih koji ih imaju srećemo neke izuzetke.

Semantičke jedinice

Slično kao gore pomenute minimalne, samostalne jedinice, ovaj metod razdvaja rečenicu na njene najmanje jedinice. Međutim, jezici često sadrže reči koje imaju malu semantičku vrednost (a često imaju značajniju gramatičku ulogu) ili semantičke jedinice koje predstavljaju složenice.^[10]

U praksi, lingvistika koristi mešavinu svih ovih metoda kako bi odredila granice između reči bilo koje date rečenice. Čak i pri pažljivom korišćenju ovih metoda, tačna definicija reči je često još uvek nejasna.

Povezano

• Sinonim
• Homonim

Reference

1. Fleming 77
2. Timothy Montler. (1986). An outline of the morphology and phonology of Saanich, North Straits Salish. Occasional Papers in Linguistics (No. 4). Missoula, MT: University of Montana Linguistics Laboratory.
3. Gerdts, Donna B. (2003). „The morphosyntax of Halkomelem lexical suffixes”. International Journal of American Linguistics 69 (4): 345–356. DOI:10.1086/382736.
4. Akmajian, Adrian; Demers, Richard; Farmer, Ann; Harnish, Robert (2010). Linguistics: An Introduction to Language and Communication. Cambridge, MA: The MIT Press. ISBN 0-262-51370-6.
5. Isac, Daniela; Charles Reiss (2013). I-language: An Introduction to Linguistics as Cognitive Science, 2nd edition. Oxford University Press. ISBN 978-0199660179. Arhivirano iz originala na datum 2011-07-06. Pristupljeno 2015-04-14.
6. Pinker, Steven (1994). The Language Instinct. William Morrow and Company. ISBN 9780140175295.
7. Chomsky, Noam (1998). On Language. The New Press, New York. ISBN 978-1565844759.
8. Derrida, Jacques (1967). Of Grammatology. The Johns Hopkins University Press. ISBN 0801858305.
9. Crystal, David (1990). Linguistics. Penguin Books. ISBN 9780140135312.
10. Wierzbicka 1996; Goddard 2002

Literatura

• Adger, David (2003). Core Syntax: A Minimalist Approach. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-924370-0.
• Barton, David (1994). Literacy: An Introduction to the Ecology of Written Language. Blackwell Publishing. str. 96.
• Bauer, Laurie (1983). English Word-formation. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-28492-9.
• Brown, Keith R. (Ed.) (2005) Encyclopedia of Language and Linguistics (2nd ed.). Elsevier. 14 vols.
• Crystal, David (1995). The Cambridge Encyclopedia of the English Language (1 izd.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-40179-8.
• Fleming, Michael et al. (2001). Meeting the Standards in Secondary English: A Guide to the ITT NC. Routledge. str. 77. ISBN 0-415-23377-1.
• Goddard, Cliff (2002). „The search for the shared semantic core of all languages”. u: Cliff Goddard and Anna Wierzbicka. Meaning and Universal Grammar: Theory and Empirical Findings. Volume I. Amsterdam: John Benjamins. str. 5–40. Arhivirano iz originala na datum 2010-01-07. Pristupljeno 2015-04-12
• Katamba, Francis (2005). English Words: Structure, History, Usage. Routledge. ISBN 0-415-29893-8.
• Plag, Ingo (2003). Word-formation in English. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-52563-2.
• Simpson, J.A. and E.S.C. Weiner, ed. (1989). Oxford English Dictionary (2 ed.). Clarendon Press. ISBN 0-19-861186-2. {{cite encyclopedia}}: Missing or empty |title= (help)
• Wierzbicka, Anna (1996). Semantics: Primes and Universals. Oxford University Press. ISBN 0-19-870002-4.
• Johanna J. Danis: Das WORT in der Psychotherapie. München 1992, ISBN 3-925350-01-2.
• Wolfgang Klein: Von Reichtum und Armut des deutschen Wortschatzes. In: Reichtum und Armut der deutschen Sprache. Erster Bericht zur Lage der deutschen Sprache. Herausgegeben von der Deutschen Akademie für Sprache und Dichtung und der Union der deutschen Akademien der Wissenschaften. De Gruyter, Berlin/Boston 2013, Seite 15-55. ISBN 978-3-11-033462-3. Zu "Wort" Seite 22-28.
• George A. Miller: Wörter. Streifzüge durch die Psycholinguistik. Zweitausendeins, 1996, ISBN 3-86150-115-5.
• Аннушкин В. И. Язык — речь — слово в духовной литературе (размышления педагога-словесника)^{[mrtav link]}

Vanjske veze

Potraži značenje riječi word u
W(j)ečniku, slobodnom rječniku.

• What Is a Word? – a working paper by Larry Trask (see Arhivirano 2013-01-20 na Wayback Machine-u for attribution), Department of Linguistics and English Language, University of Sussex.
• For a different type of views cf. Debaprasad Bandyopadhyay.Wor(L)d- Spaces: The Definition of ‘Word’ Encyclopedia of Science of Language, Polimetrica Onlus, 2007. Milan, Italy.