Pleton

Georgije Gemist Pleton ili Pliton (grč. Γεώργιος Πλήθων Γεμιστός, oko 1355–1452) bio je vizantijski filozof, neoplatoničar, profesor u Mistri, te borac za obnovu helenstva kao osnove otpora protiv Osmanlija.

Pleton je obnovio platonsku filozofiju i okupio učenike stvorivši tako u Mistri školu antičke filozofije. On je možda prvi Vizantinac koji je više filozof nego teolog. Okrenut je Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji i vrlo mnogo je uticao na italijansku renesansu. Motivacija ove humanističke renesanse platonizma i uopšte Pletonov pozitivan odnos prema antici, jeste političkog karaktera: Pleton smatra da će samo pomoću helenske ideje Vizantija moći da odbije napad islama, i sačuva svoju slobodu. Pletonovo glavno delo, O zakonima (Νόμων συγγραφή), sačuvano je samo u fragmentima, od kojih je najveći fragment pod naslovom O sudbini (Περὶ εἱμαρμένης). Delo je, naime, izgubljeno poglavito zato što je patrijarh Genadije Sholarije naredio da se ono spali. Pleton je napisao i dela o razlikama između Platona i Aristotela, raspravu O sreći (Περὶ τύχης), dva traktata o firentinskoj uniji, te geografsko delo sa ispravkama uz Strabonovu geografiju. Među Pletonovim učenicima najpoznatiji i najugledniji bio je Visarion.

Pleton je bio, pre svega, patriota, a vizantijske institucije su, smatrao je on, iskrivile helenstvo, pa je u tome tražio uzroke njihovih neuspeha. Jedini lek, smatrao je, bila bi duboka reforma države, društva, vaspitanja, vraćanje napuštenim tradicijama. U tom je smislu uputio dva apela, jedan caru Manojlu II (1416–1418) o uzrocima društvenih i političkih slabosti, a drugi oko 1425. morejskom despotu Teodoru, u kome se zalaže za reforme. Oba su apela bila podjednako utopijska, kako po svojim odlikama tako i zbog kritičnog momenta u kome se nalazila Vizantija. Dosledan svojim shvatanjima, bio je protvnik ujedinjenja crkava na saboru u Firenci, gde ga je car Jovan VIII poveo kao savetnika. On je, naime, smatrao da bi unija i krstaški pohod samo bacili helenstvo u novo ropstvo.

Sa nepokolebljivom logikom Pleton je svojom reformom obuhvatao religiju. Hrišćanstvo za njega nije princip za uniju, u kojoj vidi dekadenciju helenskog mišljenja. On nalazi apsolutnu istinu u misli koju su zastupali Platon i neoplatoničari. Za vreme boravka u Firenci, gde je bio meta istinskog obožavanja, priča se da je rekao Georgiju iz Trapezunta da će uskoro čitava zemlja prihvatiti religiju koja neće biti ni hrišćanstvo ni islam, ali koja se neće razlikovati od starog paganstva.

Program te religije Pleton je izložio u svojoj knjizi O zakonima. Naslov je pozajmio od Platona, što je izazvalo skandal. Genadije Sholarije je tu knjigu proglasio paganskom. Kao branilac Aristotela protiv Platona on je već vodio sa Pletonom polemiku zato što su mu napadi upereni protiv Aristotela izgledali upereni protiv crkve. I ne samo što je napisao knjigu protiv Pletona, već je, pošto je postao patrijarh, naredio spalljivanje rukopisa Zakona. Ipak je poštedeo jedan deo, koji je sačuvan do naših vremena, jer je želeo da opravda svoju osudu.

Rasprava O zakonima je dogmatsko izlaganje, više teološko nego filozofsko. Pleton izlaže principe na osnovu kojih donosi zakone, ali to čini bez ikakvog obrazloženja. Izvore uopšte ne navodi, ali se može uočiti da je upoznat sa filozofijom Mihaila Psela, a od neoplatoničara da poznaje spise Prokla. Delo je sadržavalo zakon o reformama – društvenim, političkim, moralnim, verskim. Trebalo je da zakoni obezbede čoveku sreću, ali pre svega je bilo potrebno poznavati čoveka, što nije moguće dok se ne zna mesto koje on zauzima u svemiru.

U Pletonovoj filozofiji svemir obuhvata božanska bića, bića čiste inteligencije, koja borave na nebu, i bića sačinjena od duše i tela koja stanuju unutar neba. Čitav svemir proističe iz Zevsove misli, prvog principa, i sa njim je večan: on proističe iz Zevsa uzročnom vezom, a ne vremenskom. Prema tome, Zevs ni u čemu ne može da menja svoju volju. Kao i svemir, i on je potčinjen najstrožem determinizmu. Sve se vezuje za volju Zevsa, ali nesalomljivom vezom fatalnosti – imarmeni (εἰμαρμήνη = "ono što pripada"). Prirode bića su klasifikovane po redu rađanja. Posejdon, najstariji Zevsov sin, predsedava skupu stvaranja, a njegova braća skupu elemenata. Hera je na čelu broja i umnožavanja bića, a niži bogovi predsedavaju skupu o zakonima Bića. Ukoliko se silazi u hijerarhiji, delokrug je sve uži, jer po Platonovoj teoriji ideja, opšte obuhvata pojedinačno. Posle sfere bogova dolaze geniji, demoni, duše bez tela, besmrtne kao bogovi, ali pogrešive, najzad ljudi sačinjeni od duše i tela, koji treba da teže da postanu slični bogovima. Oni predstavljaju Ideje, ali nisu apstrakcije već ličnosti. Iz svega proizlazi da je Pletonova filozofija, kao i Jamblihova i Proklova, u stvari religija sa određenim kultom i liturgijom. Pleton je smatrao da takva religija potiče od Zaratustre i da su je naučavali Pitagora i Platon.

Pleton je umro u Mistri 1452. godine, kratko vreme pre pada Carigrada u turske ruke. Godine 1466. neki od njegovih učenika preneli su njegove posmrtne ostatke iz Mistre u Tempio Malatestiano u Riminiju, "da bi veliki Učitelj počivao među slobodnim ljudima".