From Wikipedia, the free encyclopedia
Epidemični pegavac, pegavi tifus ili pegavac (lat. typhus exanthematicus) je teška, akutna, generalizovana, infektivna bolest, koja se karakteriše dugotrajnom temperaturom, glavoboljom, poremećajem stanja svesti, polimorfnom ospom i naglim smanjenjem temperature u trećoj nedelji bolesti.[1]
| Epidemični pegavac | |
|---|---|
lat. | typhus exanthematicus |
 | |
| Ospa izazvana pegavcem | |
| Specijalnost | infektologija epidemiologija |
| Klasifikacija i eksterni resursi | |
| ICD-10 | A75 |
| ICD-9 | 080–083 |
| DiseasesDB | 29240 |
| MedlinePlus | 001363 |
| eMedicine | med/2332 |
| MeSH | D014438 |
Uzročnik bolesti je bakterija iz grupe rikecija (lat. Rickettsia prowazeki),[2][3] nazvana po Američkom istraživaču, Howard Taylor Ricketts-u, i Austrijskom lekaru S. von Prowazek-u, koji su umrli od pegavca u toku istraživanja njegove etiologije.[4]
Širenje bolesti u humanoj populaciji odvija cirkulacijom vaši sa osobe na osobu. Vaš je relativno neefikasan vektor s obzirom da je slabo pokretna. Osim toga aktivni stadijumi mogu da prežive svega 7 do 10 dana bez odgovarajućeg domaćina na kome se hrane.[3] Treba uzeti u obzir i da je telesna vaš isključivo parazit čoveka. Transovarijalna transmisija rikecije kod vaši nije dokazana. To ukazuje da epidemijsko širenje ove bolesti favorizuje postojanje velike populacije vaši na ljudima koji zajedno žive i spavaju u prostorijama gde je velika gustina smeštaja.
Reč „tifus“ potiče iz grčkog jezika τῦφος — dimljivo i maglovito. Izraz „tifus“ prvi je upotrebio Hipokrat da označi „stanje zbunjenosti intelekta sa tendencijom ka stuporu“. Međutim izraz nije primenjivan za pegavac sve do 1760. godine, kada je Suvaže odlučio da ovim nazivom označi mentalno stanje bolesnika koji su bolovali od ove bolesti.
Kroz istoriju medicine nazivi typhus (pegavac) i typhoid (trbušni tifus) fever često su zamenjivani jedan sa drugim sve do 1873. godine kada je filadelfijski lekar W. W. Gerhard uočio, a potom i ukazao na važne kliničke i patološke razlike između ovih bolesti.
Nejasnoće u terminologiji tifusa postoje čak i danas, pošto se lat. typhus abdominalis u nekim delovima sveta zove „tifoidna groznica“ engl. .[3]
.jpg)
Pegavi tifus je najverovatnije vladao vekovima na globalnom nivou još iz drevnih vremena. Iako se velika epidemija u Atini iz 430. p. n. e. vodi pod nazivom „Atinska kuga“, po najnovijim istraživanja ona je zapravo bila epidemija pegavog tifusa. Opis savremenika iz tog perioda Tucidida ostavlja izvesne sumnje, ali na osnovu pronađeni argumenti govore u prilog pegavcu.[5]
Opis Frakastorijusa iz 1546. godine jedan je od najraniji lekarski izveštaj na osnovu koga se dosta pouzdano može identifikovati pegavi tifus, kao posebna nozološka celina u infektologiji.
Pegavac je uvek bio nezaobilazni pratilac ratova, gladnih godina i ljudskih katastrofa. Često je uticao na ishode ratnih dejstava i ponekad bio presudan, čak i na ishod rata. O tome govori brojne hronike i brojna predanja:
Zapadna Evropa se oslobodila vašljivosti, a time je praktično iskorenila i pegavc, krajem 19. i početkom 20. veka, zahvaljujući naglom industrijskom razvoju, jačanjem ekonomske moći i medicine, što je dovelo do porasta životnog standarda stanovništva. Međutim pegavi tifus je ostao kao problem pred Prvi svetski rat i u periodu između dva svetska rata u zemljama koje su bile ekonomski nerazvijene, kao i zemljama sa feudalnim odnosima (Turska, carska Rusija, Balkan gotovo cela istočna Evropa, a naročito Poljska i Rumunija).
Na globalnom nivou pegavac se javlja u Centralnoj i Južnoj Americi, Africi, severnoj Kini i pojedinim regijama oko Himalaja.
Pegavac se može javiti kao epidemija kada se u određenim zemljama stvore uslovi za širenje i prenos vašiju.
Bril-Zinserova bolest može se javiti u oko 15% osoba koji u istoriji bolesti navode preležani pegavac.
Pegavac uzrokuje najteže kliničke manifestacije od svih tifusnih bolesti, kao i kod onih iz grupe rikecijama izazvanih infekcija.
Kod bolesnika sa teškim oblikom pegavca može razviti gangrena, sa posledicama gubitaka prstiju, udova ili drugih apendiksa.
Vaskulitične procesa kod pegavca može dovesti do disfunkcije centralnog nervnog sistema (CNS), u rasponu od lakših mentalnih poremećaja do kome, multiorganske sistemske disfunkcije, i smrti.
Nelečeni oblik pegavca ima smrtnost od 20% kod prethodno zdravih osoba do 60% kod starijih ili iscrpljenih osoba. Pojave široke palete dostupnih antibiotika, smanjila je stopu smrtnosti od pegavca na oko 3-4%.
Tifusna grupa infekcija ne pokazuje sklonost prema određenom polu.
Tifusna grupa infekcija ne pokazuje značajne starosne razlike u oboljevanju. Međutim, u Sjedinjenim Američkim Državama, mišji oblik tifus i sporadični slučajevi pegavog tifusa uglavnom su se javljali kod starijih bolesnika.
Uzročnik bolesti je bakterija iz grupe rikecija (Rickettsia prowazeki),[2][3] nazvana po Američkom istraživaču, Howard Taylor Ricketts-u, i Austrijskom lekaru S. von Prowazek-u, koji su umrli od pegavca u toku istraživanja njegove etiologije.[4]
Da je pegavac vektorska ili transmisivna bolest, eksepimentalno su dokazali Nicolle sa saradnicima 1909. godine. Oni su otkrili da se pegavi tifus prenosi preko telesnih vaši, što su kasnije potvrdili; Ricketts Wilder (1910), Anderson i Goldberger (1912).[7] Ovo otkriće, omogućilo je rasvetljavanje epidemiologije pegavog tifusa i nešto kasnije njegovog suzbijanja.
Širenje pegavca među ljudima odvija se kretanjem vaši (relativno neefikasnog vektor zbog slabe pokretljivosti) sa osobe na osobu. Takođe vaši u aktivnom stadijumu, bez domaćina od koga bi se hranili, mogu da prežive svega 7 do 10 dana.[3] Telesna vaš isključivo je parazit čoveka, jer transovarijalna transmisija rikecije u vašima nije dokazana.
Nakon prebolelog pegavog tifusa čovek stiče dugogodišnji, verovatno, doživotni, imunitet.
Epidemijsko širenje bolesti omogućava postojanje velike populacije vaši na ljudima, posebno u uslovima kada oni zajedno žive i spavaju u prostorijama sa velikom gustinom smeštaja (zatvori, izbeglički kampovi, smeštaj u ratnim uslovi), ili u uslovima kada zatvorenici, izbeglice ili vojnici nisu u mogućnosti da redovno održavaju higijenu tela i menjaju odeću. Navedeni uslovi pogoduju vašima da se brzo šire u nekoj sredini. Na brzinu širenja bolesti utiču i zimski uslovi u kojima je boravak ljudi u u zatvorenom prostoru češći, ograničeno redovno pranje odeće i neredovno kupanje zbog hladne vode ili nedostatka ogreva. Iz navedenog može se takođe zaključiti da je tifus bio manje više stalno prisutan među stanovništvom nižeg socio-ekonomskog statusa i u krajevima sa hladnijom klimom (Rusiji, Poljskoj, jugoistočnoj Evropi, severnoj Africi, Meksiku i regijama Južne Amerike).
Vaši su osetljive na promenu temperature i brzo napuštaju febrilnog ili umrlog domaćina tražeći novog sa odgovarajućom telesnom temperaturom. Zato je širenje vaši u vojnim poljskim bolnicama i na drugim mestima gde je bolest prisutna a smrt česta (zbog komplikacija bolesti usled iscrpljenosti, neadekvatnog lečenja i nedovoljne ishrane bolesnika), a time su ostvareni uslovi i za brže širenje tifusa.
Bolest ima širok dijapazon kliničkih manifestacija, od teških formi u kojima smrt nastupa za tri dana (typhus siderans), do veoma blagih formi kod bolesnika u endemskim krajevima. Komplikacije su raznovrsne, nastaju prvenstveno usled tromboze krvnih sudova (u bilo kom organu ili na udovima u smislu gangrena) i bakterijske superinfekcije. U većini slučajeva paegavac počinje naglo, opštim simptomima. U načelu, klinička slika pegavca prolezi kroz nekoliko stadijuma, a to su:
Inkubacijioni period kod pegavca traje 10-14 dana. Pri kraju perioda mogu se javiti prodromalni znaci: subfebrilna temperatura, glavobolja, umor i malaksalost.
Invazivni stadijum pegavca traje oko 3-5 dana.
Pred kraj ovog stadijuma javlja se enantem.
Sa pojavom enantema počinje tifozni stadijum pegavca koji je ujedno vrhunac bolesti, i traje 10-12 dana.
Nagli pad temperature predstavlja početak stadijuma rekonvalescencije. U slučaju ozdravljenja, oporavak je brz i bez posledica. Jedino kod teških formi sa encefalitisom oporavak mnogo duže traje.
U inicijalnom stadijumu pegavca, sem u epidemijama dijagnoza je gotovo nemoguće postaviti sve do pojave ospe. Nakon pojave osipa u tipičnim slučajevima, dijagnoza je prilično jednostavna.
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, epidemiološke ankete, laboratorijskih analiza.
Rikecije je mikrobiološkim testovima moguće izolovati iz krvi, isečaka tkiva, likvora, ispljuvka i mokraće, međutim izolovanje se ne vrši u rutinskoj dijagnostici zbog komplikovanih laboratorijskih postupaka i velike infektivnosti agensa.[8]
Umesto mikrobioloških koriste se serološke reakcije, koje su metod izbora (Vajl-Feliksova reakcija, reakcija vezivanja komplemenata (RVK), reakcija aglutinacije, test indirektne imunoflorescencija).[9]
Vajl-Felikova reakcija za koju je se koristi uzorak krvi (ima istorijski značaj, jer se najviše se koristi) je unakrsna antigenska rekcija sa antigenima soja Proteus OX 19.
Sppecifični serološki testovi mogu se raditi samo u referentnim laboratorijama, za tu vrstu analiza.
Diferencijalno dijagnostički dolaze primarno dolaze u obzir trbušni tifus, morbili i druge osipne bolesti navedene u tabeli:
Bolesti koje diferencijalno dijagnostički treba imati u vidu kod pegavca
|
|
|
Lečenje se sprovodi tetraciklinima,[10] hloramfenikolom i kinolonima, u preporučenim dozama, tokom 7-10 dana.
Ako je reakcija bolesnika na terapiju povoljna, temperatura pada nakon 36-48 sati. U toj fazi lečenja neophodno je sprovoditi i simptomatsku terapiju;
Uz sve navedeno neophodna je i dobra nega obolelog.
Pegavi tifus spada u grupu teških bolesti, koje se, pretežno javljaju u vanrednim situacijama, kada su stanovnici neke teritorije ili države iscrpljeni ratom, poplavama, zemljotresom i drugim velikim nepogodama, što doprinosi lošoj prognozi bolesti, i visokoj smrtnosti.
Međutim, u prognozi kod pegavog tifusa, treba biti veoma obazrivi, posebno, kod muškaraca. Tako na lošu prognozu mogu uticati perzistentan ili u toku bolesti nastali nefritis, arterioskleroza, nedavno preležani sifilis ili koja akutna infekciona bolest, alkoholizam, iznurenost usled napora i gladi.
Pored toga, kod pegavca se može javiti i pseudokriza oko četrnaestog dana bolesti, kada je, nakon perioda bez temperature i poboljšanja pulsa i opšteg stanja, u trajanju od 1–2 dana, dolazilo do egzacerbacije bolesti, pogoršanja opšteg stanja i brzog smrtnog ishoda.
Čak, i na kraju perioda rekonvalescencije, može doći do naprasne smrti, pri nekom većem fizičkom naporu, mogu se javiti i gangrenozne promene na prstima i drugim delovima tela.[11]
U 21. veku kada raspolažemo moćnim antibioticima, i znamo sve o pegavcu, čak i ako se pojavi u većem broju slučajeva, prognoza je daleko bolja, a smrtni slučajevi su retki.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
