From Wikipedia, the free encyclopedia
Herman Nojbaher (nem. Hermann Neubacher; Vels 24. jun 1893. - Beč 1. jul 1960.) je bio austrijski nacista i specijalni nemački izaslanik za Balkan u drugom svetskom ratu.
Nojbaher je na Balkanu uopšte, a u Srbiji posebno, radio na jačanju i objedinjavanju onih snaga koje su radile u interesu nacističke Nemačke.
Nakon rata je u Beogradu osuđen za ratne zločine.
Neubacher je od 1935. godine član austrijske Nacionalsocijalističke partije. Bio je pristalica anšlusa Austrije Nemačkoj 1938. godine. Pod nacistima je postavljen za gradonačelnika Beča.
Nojbaher je kao diplomata Trećeg Rajha proveo od 1940. do 1945. na Balkanu - Bukurešt, Sofija, Tirana, Podgorica, Beograd. Kao visoki činovnik Ministarstva inostranih poslova Trećeg rajha bio je u neposrednim kontaktima sa ministrom Ribentropom, pa i samim Hitlerom. Nojbaher je u Rumuniji uspešno rešio snabdevanje Trećeg rajha naftom („oružje za naftu”), u Bugarskoj opskrbljivanje namirnicama nemačkih trupa u Grčkoj, u Grčkoj je sredio privredne nevolje i održao nemački ratni front, u Albaniji formirao nemački front posle kapitulacije Italije 1943. U Srbiji je posebno radio na privlačenju četnika Draže Mihailovića nemačkom Vermahtu.
Nakon reorganizacije nemačkog prisustva na Balkanu u avgustu 1943, Nojbaher je postavljen za najvišeg civilnog činovnika, kao izaslanik Ministranstva inostranih poslova Nemačke za Balkan. On je vodio vrlo pragmatičnu politiku, i smatrao je da nemačka vojska na Jugoistoku može izvući značajne koristi iz saradnje sa Mihailovićem na bazi zajedničkog neprijateljstva prema partizanima.
Nojbaher je primio sledeće smernice: u okviru svog zadatka na Balkanu, da sa političkim vođama vodi akciju protiv komunista. U tu svrhu on treba da ujedini nacionalne, antikomunističke snage na jugoistoku Evrope. Nojbaher je dobio posebnu punomoć, da, recimo, sme da vodi pregovore sa nacionalnim banditima, ako se za to pruži mogućnost, a to se pre svega odnosi na bande Draže Mihailovića, koje je Tito potisnuo u Srbiju.[1]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta od 30. oktobra 1943.
Specijalni izaslanik Herman Nojbaher, ovlašten da pregovara sa Dražom Mihailovićem, ponudio je četnicima ugovore o uzajamnom nenapadanju i savezništvu u borbi protiv partizana. 19. novembra 1943. četnički komandant Starog Rasa Vojislav Lukačević prvi je potpisao sporazum sa Vermahtom. Ugovor je predviđao zajedničku borbu protiv komunista, obavezu četnika da neće pomagati pripadnike snaga koje su u ratu sa Nemačkom (tj. Britance), prepuštanje ugovorenih područja četnicima “radi samostalnog vođenja borbe, koju vodi i nemački Vermaht”, uključivanje četnika pod nemačko zapovedništvo prilikom većih operacija, redovnu isporuku municije i razmenu štabova za vezu. Uskoru su i drugi ovlašćeni Mihailovićevi komandanti potpisali sporazume sa Nemcima u Srbiji.
U jesen 1943. Titov pokret sve je više uzimao maha, a Mihailovićev pokret bio je potisnut na teritoriju Srbije. Komunisti nisu primali samo pomoć od sovjetske Rusije, nego sve više i od Engleza. Italijanska armija je kapitulirala. U ovakvoj novonastaloj situaciji četnički pokret bio je prisiljen da preispita svoj stav prema nemačkoj okupacionoj sili. Nemačka je, istovremeno, bila zainteresovana da ujedini sve antikomunističke snage Balkana, a Hitlerov diplomata za Balkan, Nojbaher, dobio je zadatak, ako je moguće, da vodi pregovore sa pojedinim Mihailovićevim vođama i da, po mogućnosti, sa njima sklopi primirje.[1]
– Ratni dnevnik Vrhovne komande Vermahta (Srbija i Mihailović zimi 1943/44.)
Njemačka komanda Jugoistoka težila je objedinjavanju svih nacionalističkih formacija u Srbiji i Crnoj Gori, u cilju što efikasnije borbe protiv NOVJ. Stoga, njemački okupator u Crnoj Gori je posebnu pažnju posvetio približavanju velikosrpskih i federalističkih snaga. U tom smislu, prilikom jedne posjete Cetinju januara 1944. godine, Herman Nojbaher je izjavio da nije važno da li će „Crna Gora biti bijela ili zelena, važno je da ne bude crvena”.[2][3]
Kada je i sam Dragoljub Mihailović avgusta 1944. godine ponudio Nemcima saradnju u borbu protiv jugoslovenskih partizana, Nojbaher je ovo njegovo "prosjačenje kod okupatora" ocenio kao ozbiljnu ponudu:
Draža Mihajlović je neosporno dokazao:
1. da želi da održava primirje s okupacionim silama i
2. da je on toliko antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom.Obećanja Draže Mihajlovića u pogledu lojalnog držanja treba uzeti ozbiljno, pošto je Draža Mihajlović u pitanju antikomunizma uvek zauzimao dosledno držanje.[4]
– Zabeleška obaveštajnog odeljenja komandanta Jugoistoka od 18. avgusta 1944. povodom ponude Draže Mihailovića za saradnju u borbi protiv NOVJ
Nojbaher je 30. avgusta 1944. ocenio da Draža Mihajlović, poput Milana Nedića, verno služi nemačkim interesima, i da se "do danas trudio da ne zauzme neprijateljsko držanje prema okupatoru". To isto smatra i za ostale "vodeće Srbe", čija je parola »dajte nam oružje — onda pripadamo Vama«.[5]
U novembru 1944. godine, tokom razgovora sa generalom Maximilianom von Weichsom, glavnokomandujućim Jugoistoka, Hermann Neubacher je iznio prijedloge za prevazilaženje jaza između četnika i snaga NDH, kao i ocjenu da je Pavelić navodno spreman za »nagodbu sa Srbima«:
- Neubacher: „Novi tonovi“ kod Pavelića, koji smatra da je potrebna nagodba sa Srbima. U tom smislu je spreman i na teritorijalne ustupke (Istočna Bosna). - Sukobe između ustaša i četnika treba sprječavati; vlastitu saradnju sa četnicima ne iznositi previše u javnost, da se ne bi izazivale bespotrebne polemike; NDH se ne treba nametati savezništvo sa četnicima, ali oni treba da shvate da vremenski i prostorno ograničena saradnja sa četnicima i njima koristi, imajući u vidu trenutni odnos snaga na terenu.[6]
– Zabilješka sa razgovora glavnokomandujućeg Jugoistoka i izaslanika Neubachera od 26. novembra 1944. godine
Početkom 1945. godine, u skladu s nemačkim planom o objedinjavanju svih kvislinških snaga za borbu protiv stvaranja nove Jugoslavije, Nojbaher je uporno nastojao da ostvari i saradnju između kvislinga Nedića i Pavelića. Zbog toga je u nekoliko navrata odlazio u Zagreb i vodio razgovore s ustaškim vrhovima. Nakon toga, Pavelić je rekao "da sa Srbima ipak treba naći neki modus vivendi i da je to njegova želja odavna".[7]
Ali za realizaciju takvih planova bilo je i suviše kasno. 29. 4. je došlo do kapitulacija nemačkih snaga u severnoj Italiji, Austriji, Štajerskoj i Koruškoj.
Kada je započeo beogradski proces protiv Mihailovića, Herman Nojbaher, koji je tada bio u američkom zarobljeništvu, javio se da svedoči u korist četničkog vođe.[1] Jugoslovenski sud, premda je dao garancije, nije ga više pustio da se vrati u američko zarobljeništvo, nego ga je osudio prvo na smrt, a onda na dugogodišnju robiju. Nojbaher je bio u beogradskom zatvoru do novembra 1952. godine, kada je pomilovan. Umro u Beču 1. jula 1960.[1]
Usled jačanja partizanskog otpora u Jugoslaviji, nemački Firer je 29. oktobra 1943. naredio da se uspostavi "borbeno jedinstvo protiv komunizma na Jugoistoku". Na osnovu Hitlerovih uputa, specijalni opunomoćenik Nojbaher je od nemačke komande Jugoistoka zamolio opštu punomoć "za političku mobilizaciju nacionalnog srpstva" i bezodložnu pomoć u naoružanju.[8] Pokušavajući da pridobije Srbe za borbu protiv komunizma, Nojbaher je igrao na nacionalističku kartu. On je sa Nedićem pravio dogovor da od Srbije, Crne Gore i delova BiH (tada u NDH) stvori veliku srpsku državu, doduše u skraćenom formatu. Nojbaher o tome zapisuje:
U oktobru 1943. ministru spoljnih poslova Ribentropu predao sam svoje prve predloge u vezi s promenama naše politike prema Srbiji. Srž mojih predloga bila je sadržana u sledećem: Srbe bi trebalo ohrabriti, a položaj Nedića mora da se ojača. U tom smislu sam predložio čitav niz mera: 1) stvaranje Velikosrpske federacije, koja bi se sastojala iz Srbije, Crne Gore i Sandžaka, koji je pretežno naseljen muslimanima, a koji je nakon raspada Jugoslavije 1941. godine, pripao Crnoj Gori. U stvarnosti, Sandžak i Crna Gora ne čine celinu, jer ih deli partizanski front; 2) predsednik ove federacije biće general-pukovnik Nedić; 3) sastavni delovi federacije čine privredni i novčani savez, zadržavaju administrativnu autonomiju, posebno u nadležnostima policije i kulture; 4) savezna vlada imaće stvarnu vlast nad izvršnim organima (žandarmerija, dobrovoljci); 5) dosadašnja cenzura i zabrana nacionalnih kulturnih institucija biće ukinuta, a Beogradski univerzitet ponovo otvoren; 6) nemačka vojna uprava biće ograničena i delovaće samo kao kontrolna instanca, a njen činovnički aparat radikalno će biti smanjen. Ovo su bili moji glavni predlozi u pogledu unutrašnjeg novog poretka srpskog etničkog teritorija.[9][10]
Međutim, Neubacherov plan o „Velikosrpskoj federaciji“ Adolf Hitler je u potpunosti odbacio.
Memoari Hermana Nojbahera predstavljaju dragoceno svedočenje za povest Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Preuzevši na sebe teret odgovornosti „za veliko zlo", rekao je u predgovoru: „Nikoga ne mrzim. Život uvek počinje ujutro." On u njima iznosi svoje utiske o Balkanu:
„Nastojim da pružim čitaocima sliku, utisak o balkanskom svetu, koji ima mnogo lica, koji može da bude i srdačan i užasno okrutan."
Tri su opšta balkanska problema kojima se pozabavio: krvna osveta, gostoprimstvo i korupcija. Središte Nojbaherovog kazivanja čini prvi problem. Nojbaher kaže za Zagreb da mu je majka Beč, tetka Budimpešta, a sestre Grac i Ljubljana. Habzburzi su stvorili „organizaciono majstorsko delo" Vojnu krajinu i tako zapadni deo Jugoslavije pretvorili u svoj latinski, dok je Srbija, odnosno istočni deo Jugoslavije ostao u vizantijskom krugu. Opisujući narode služi se stereotipima: državotvorni Srbi, osvetoljubivi Hrvati, neuništivi Albanci, mekani Rumuni i prevrtljivi Bugari.
U njegovim memoarima u odeljku o Srbima postoji poglavlje „Represalije", gde kaže:
1) „Srbi su postali divljač za odstrel, svako je mogao da ih nekažnjeno progoni i ubija".
2) „Nakon što se Jugoslavija raspala, usledio je hrvatski osvetnički pohod uništavanja pravoslavnih Srba. Ovaj događaj spada u najužasnija masovna ubistva tokom cele svetske istorije"
3) „Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: 'Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre.' Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba - uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750 hiljada.
Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: „I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. - Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda“!
4) „U pravcu Srbije kretala se nepregledna kolona srpskih izbeglica, koji su bežali iz NDH".
6) „Najjače tkivo, najsnažniji narod na okupiranom Balkanu je srpski, a on je najgore prošao".
7) „Hitler je pripadao onoj vrsti Austrijanaca koja polako izumire, a koja od godine 1914. ima anti-srpski kompleks i to zbog ubistva prestolonaslednika u Sarajevu i izbijanja Prvog svetskog rata".
Verovao je da titula „Prusi Balkana" ne pripada Bugarima već Srbima, dodavši: „Za ovu titulu, međutim, trenutno se niko ne takmiči" (1953). Srbi nisu spremni na kompromise bez kojih je život nemoguć, pa je iz toga Nojbaher izvukao zaključak da nisu u „dovoljnoj meri politički obdaren narod", budući da je pravda moralna, dok je interes državna kategorija.
Nojbaher govori o tome kako je Tito postao ratna sila i preuzeo vlast u Jugoslaviji:
Za ovu pobedu on se borio ogorčeno i beskompromisno od 1941. godine. Niko mu je nije poklonio. Njegovi partizani borili su se fanatično i u borbama su pokazili spremnost da se žrtvuju i ginu. U brojnim borbama imali su velike i krvave gubitke, te su podneli nečuvene napore. Najveći deo boraca koji su 1941. godine započeli sa Titom borbu, nije bio među živima, jer su poginuli u borbama. I Tito se poslužio poznatom komunističkom tehnikom, vodeći politiku narodnog fronta. Ovu tehniku je primenio kada je stvarao Narodnooslobodilačku armiju u šumi, a takođe i nakon prestanka borbi, kada se Komunistička partija dočepala vlasti u Jugoslaviji. Kada prosuđujemo tok događaja u posleratnoj Jugoslaviji, odlučujuća je činjenica, koju uvek valja da imamo pred očima: Tito je - vodeći višegodišnje krvave borbe, sa svojom partizanskom armijom, koju su predvodili komunisti - postao ratna sila. Svešću o tome i ponosom bili su ispunjeni i on, a i njegove pristalice.[11]
On potom ocenjuje Titovu posleratnu poziciju:
Kada Moskva govori da je Tito postao saveznik kapitalističkom Zapadu, to ne odgovara istini, već je to propaganda. Kada Zapad predstavlja Tita kao saveznika, onda je tu reč o iluziji. Sve ovo govori o tome da Tito poseduje priličnu meru državničkog dara, kada mu je uspelo da zauzme tako važno mesto, a da to bude veoma korisno za njegovu zemlju. Ovo Titu polazi za rukom od 1948. godine do danas. Tito je preživeo rat, građanski rat i krize koje su potresle njegovu zemlju. Do današnjeg dana Tito nosi na svojim grudima jedinu zaštitnu, pancir košulju, koja, kao revolucionara, može da ga sačuva od besa i nezadovoljstva njegovih savremenika: ova zaštita se zove - uspeh.[11]
Nojbaher je održavao kontakt sa Mihailovićem, a njegov "poverljiv čovek čak je tri puta bio u Dražinom glavnom štabu."[11] On piše o politici Draže Mihailovića, i objašnjava njegovu saradnju sa nacistima, uz istovremeno zadržavanje odnosa pritajenog neprijateljstva prema njima:
Dovoljno sam čuo od pouzdanih izvora, koji su me obavestili o Dražinom stavu prema Rajhu. On je ostao neprijatelj okupatoru, koji je, zbog Titovog uspona, postao njegov neprijatelj broj dva. Saveznici su Dražu ostavili na cedilu, pa je zato pokušao da od Nemaca - koji su za njega sada bili samo neprijatelj broj dva - dobije što je moguće više oružja. Namera četničkog vode bila je ova: da se, kada započne nemačko povlačenje, bez borbe dokopa nemačkih strateških pozicija i da se na njima utvrdi. On se spremao za konačan obračun sa Titom, koji je trebalo da se vodi beskompromisno, na život ili smrt, a u pitanju je bila budućnost Jugoslavije.
Nojbaher ocenjuje da je saradnja sa Nemcima uz istovremenu antinemačku propagandu štetila Mihailovićevom pokretu i slabila ga:
Dok su, dakle, Dražini podređeni komandanti tu i tamo sarađivali sa Nemcima, on je sam nastavio da i dalje vodi propagandu protiv Nemaca. Ova politika bila je sasvim jasna i logična, što se same teorije tiče. U praksi, u svakodnevnom životu, međutim, ovako podvojeno držanje moralo je da šteti njegovom pokretu i da ga slabi, jer takva politika ne može lako da se razume i propagira.[11]
Prema Nojbaheru, Draža je krajem 1944. mislio samo na jednu stvar: "kako da se bez borbe dokopa strateški ključnih mesta u zemlji, koja su se još nalazila u nemačkim rukama."[11]
Hermann Neubacher, u skladu sa interesima Berlina, pravda glavnog nemačkog kolaboranta Milana Nedića. Nojbaher bezlično govori o "uništavanju Srba i streljanju talaca", ne konstatujući direktnu odgovornost nacističke Njemačke za stvaranje NDH, kao i za saučešće njemačkih vojnih, policijskih i obavještajnih organa u široko rasprostranjenim ustaškim zločinima nad Srbima, Jevrejima i Romima:
Položaj Srba bio je sledeći: u Hrvatskoj smo bili svedoci uništavanja Srba; u srpskim krajevima koji su bili okupirani, imali smo streljanja talaca i paljenje sela; na Kosovu i Metohiji na dnevnom redu bila su proterivanja Srba; u delovima Srbije koje su okupirale bugarske trupe, svakodnevno su ubijali i silovali Srbe, a ubijanja Srba događala su se i u krajevima koji su pripali Mađarskoj. Šta je u toj situaciji mogao da uradi Nedić? Godine 1941, kada je buknuo komunistički ustanak, Nedić je po nagovoru svojih prijatelja i Nemaca, pristao da postane predsednik srpske vlade i bio prisiljen da krene mučnim putem kolaboracije. U tom pokušaju da spase srpski narod, Nedić je neprestano doživljavao razočarenja i gubitak ugleda.[12]
Nojbaher je pokušavao da ojača položaj predsednika kvislinške vlade Nedića, i zbliži Mihailovića sa Nedićem u borbi protiv komunizma.[11] Nojbaher piše da je Nedić u početku bio ljubomoran na njegovo zbližavanje s Dražom:
Nedić je moje dosadašnje kontakte sa Glavnim štabom Draže Mihailovića pratio sa ljubomorom i nepoverenjem. On se bojao da se Nemačka sprema da zaigra na četničku kartu, a oni su bili njegovi protivnici. Kada je Nedić uvideo da nema ništa od toga da se ojača njegov položaj time što bi zabeležio uspehe na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, kako sam ja predlagao, onda je i sam počeo da traži kontakte sa četnicima. U vladu je uveo jednog Dražinog pristalicu, koji je došao na mesto ubijenog državnog sekretara Đorđevića. Na ovaj način su uspostavljene službene veze sa Glavnim štabom Draže Mihailovića. O tim stvarima sam bio obavešten. Najzad, ja sam i sam nameravao da dođe do toga i to tako što bih ojačao položaj Nedića.[12]
Nojbaher ovako vidi sukob četnika i partizana i razloge četničke "nevoljne" kolaboracije:
Partizani su tačno znali šta im je cilj: da pod plaštom i zastavom nacionalnooslobodilačke borbe protiv okupatora utabaju put koji će im doneti vlast. Na tom putu pobili su onoliko nacionalističkih boraca, koliko je to bilo moguće. Jer za komuniste, sadašnji i budući neprijatelj broj jedan bili su nacionalisti. Nacionalisti su na taj način bili gurani u ruke okupatora, protiv koga su godine 1941. digli ustanak i otišli u šumu. Tako je okupator za nacionaliste postao neprijatelj broj dva. Plan nacionalista bio je sledeći: dokle god su nemački i italijanski okupatori u zemlji, da se od njih na ovaj ili onaj način dobije što je moguće više oružja. To je bio jedini razlog zbog koga su četnici, povremeno, sarađivali sa okupatorom. Niko od nacionalista nije imao nikakve simpatije za ratne ciljeve okupatora i niko od četnika nije bio spreman da se bori za ratne ciljeve Nemačke ili Italije.[11]
Nojbaher svedoči o nemačkoj saradnji sa četnicima na terenu, koju je Hitler zabranjivao:
Već i pre mog dolaska se dešavalo da su se neke četničke jedinice u Srbiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori i Dalmaciji, povremeno zajedno sa italijanskim i nemačkim trupama borile protiv partizanskih snaga. Ova saradnja, kojom su se naročito Italijani mnogo koristili, bila je Nemačkom glavnom štabu nepoželjna, a zapravo i zabranjena. Pa ipak, i pored zabrane Hitlera, Nemci i četnici su i dalje, s vremena na vreme, saradivali. Balkanski klanci i gudure su mračne a Glavni štab je bio daleko. Dešavalo se da se usamljeni komandant neke manje nemačke vojne formacije našao u teškoj situaciji i, odjednom, stigla mu je neočekivana i dobrodošla pomoć od neke četničke jedinice; on ju je, razume se, prihvatio. Komunisti su bili zajednički neprijatelji i četnicima i Nemcima.[11]
Nojbaher naglašava koliko je bila bitna uloga Mihailovićevih četnika u borbi protiv partizana i pacifikaciji Srbije:
Ništa bolje ne može da opiše stanje u Srbiji od činjenice da je krajem avgusta 1944. bila stacionirana samo jedna nemačka borbena jedinica i to jedan policijski bataljon, koji i nije bio kompletan u odnosu na brojno stanje.[11]
Nojbaher također kaže da su partizani "možda iz taktičkih razloga sklapali dogovore" sa Nemcima:
Od kraja 1943. postojao je na prostoru Hrvatske stalni kontakt između Štaba nemačkog generala u Hrvatskoj Glaize-Horstenau (Glaise-Horstenau) i hrvatskog štaba Titovih partizana. Praktičan rezultat tih razgovora bila je razmena zarobljenika, a posebno ranjenika. Do razmene je došlo u više navrata. Godine 1944. bilo je trenutaka kada je partizanima izgledalo da im je okupator daleko manje opasan nego Saveznici, koji bi se, ako se iskrcaju na Balkan, verovatno teško pomirili sa tim da komunisti odnesu potpunu pobedu. Partizani su tada vodili borbe na nekoliko odlučujućih frontova i našli su se u nezavidnoj situaciji. Možda su iz taktičkih razloga sklapali dogovore sa Nemcima, kako bi, pre svega, dobili na vremenu, ali pri tom nisu nikada gubili iz vida svoj glavni cilj - osvajanje potpune vlasti u Jugoslaviji. Isto tako, nema govora o tome da je Tito ozbiljno shvatao sklapanje ugovora sa Nemcima. Ta saradnja mu je služila samo taktički, u određenom trenutku. Dugoročno, on je razmišljao o svojoj istorijskoj ulozi i legendi i pazio je, kada je sarađivao sa Nemcima, da se ne kompromituje.[11]
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
.jpg)
