Za istoimeni kanadski film iz 1957. godine, vidite članak Oedipus Rex (film, 1957).Edipo re (sh. Kralj Edip) je italijansko-marokanski igrani film snimljen 1967. godine u režiji Pier Paola Pasolinija. Predstavlja adaptaciju znamenite istoimene tragedije starogrčkog pisca Sofokla.
| Edipo re | |
|---|---|
 | |
| Režija | Pier Paolo Pasolini |
| Producent | Alfredo Bini |
| Scenario | Pier Paolo Pasolini |
| Predložak | Kralj Edip; autor: Sofokle |
| Uloge | Silvana Mangano Franco Citti Alida Valli Carmelo Bene Julian Beck Luciano Bartoli Francesco Leonetti Ahmed Belhachmi Giovanni Ivan Scratuglia Giandomenico Davoli Ninetto Davoli |
| Fotografija | Giuseppi Ruzzolini |
| Montaža | Nino Baragli |
| Distribucija | Euro International Films |
| Datum(i) premijere | 3. 9. 1967 (Venecija)
|
| Trajanje | 104 min. |
| Zemlja |  Italija Maroko |
| Jezik | italijanski |
Kralj Edip je dobio niz nagrada i predstavljao početak tzv. mitskog ciklusa u Pasolinijevoj filmografiji, odnosno bio prvi od nekoliko filmova inspiriranih antičkom književnosti i mitologijom.
Radnja
Mladom paru u predratnoj Italiji rođen je sin. Dete prvi put otvara oči da vidi svoju voljenu majku, koja ga zatim doji. Otac,motivisan ljubomorom, veruje da će mu dete oduzeti ljubav njegove žene. Vojnik nosi bebu u pustinju i napušta je. U tom trenutku se radnja filma prebacuje u antičku Grčku. Dete je spaseno i odvedeno kralju Korinta Polibu i kraljici Meropi i odgajano kao njihov sin. Detetu je dato ime Edip.
Edip odrasta verujući da je biološki sin Poliba i Merope. Jednog dana dok Edip vara na sportskoj utakmici, ljuti vršnjak ga naziva siročetom, što ga razbesni. Edipa to iznutra muči i izaziva mu košmare. On traži od roditelja da posete proročicu Pitiju kako bi saznao mišljenje boga Apolona. On putuje do Pitije sam. Ona mu govori da je njegova sudbina da ubije svog oca i vodi ljubav sa svojom majkom. Ona mu se smeje i govori mu da ode i da ne proklinje ljude svojim prisustvom. Edip u besu beži. Odlučuje da se ne može vratiti u Korint i besciljno luta pustinjom. Dok hoda svetim putem Apolona, zaustavljaju ga kola i nekoliko naoružanih vojnika. U kolima sedi kralj Laj koji naređuje Edipu da se skloni i tretira ga kao prosjaka. Edip baca ogroman kamen koji lomi noge jednom od vojnika. On beži u pustinju gde se suočava sa svakim vojnikom i ubija ih pre nego što se vrati do kola gde ubija Laja i ranjenog vojnika. Jedan Lajev sluga beži u pustinju i preživi.
Edip nastavlja niz put gde nailazi na lutajuće grupe raseljenih ljudi koji beže od Sfinge. Sfinga je terorisala zemlju Tebu. To je izazvalo toliko smrti da je kraljica Jokasta obećala da će se udati za čoveka koji može da je ubije. Edip rešava zagonetku Sfinge. Baca je u ponor dok ga sfinga upozorava na njegov unutrašnji ponor. Edip dobija svoju nagradu i ženi se kraljicom Jokastom, koja je zapravo njegova biološka majka. Nakon što Edip postane kralj, pojavi se kuga koja ubije veći deo grada. Edip šalje svog zeta Kreonta do Pitije da dobije vesti o tome kako da to spreči. Kreont se vraća i govori mu da, da bi se kuga završila, ubica kralja Laja mora biti izveden pred lice pravde.
Edip traži slepog proroka Tiresiju da sazna ime ubice. Tiresija nerado govori jer zna da će time razbesneti Edipa. Edip ga podstiče da nastavi, a Tiresija mu govori da je Edip ubica. Edip ga protera iz grada, verujući da je njegov zet Kreont nagovorio Tiresiju da optuži Edipa za ubistvo kako bi mu ukrao presto. Jokasta otkriva Edipu da je Laj ubijen na raskrsnici Apolonovog svetog puta. Ona mu takođe kaže da je Pitija nije pogrešila. Ona je predvidela da će Jokastin sin ubiti svog oca, pa je tražila da on bude ubijen u pustinji.
Edip sa užasom shvata da se proročanstvo Pitije ispunilo i da su Jokasta i Laj bili njegovi biološki roditelji. Stari sluga koji je doveo Edipa u pustinju pozvan je i priznaje mu istinu. Jokasta izvrši samoubistvo vešanjem, a Edip se oslepi. Scena se zatim ponovo menja u modernu Italiju gde Edip i Angelo lutaju od grada do grada svirajući flautu. Edip se vraća na livadu gde je prvi put otvorio oči kao dete i nalazi mir.
Uloge
- Franco Citti: Edip
- Silvana Mangano: kraljica Jokasta
- Alida Valli: kraljica Meropa
- Julian Beck: Tiresija
- Carmelo Bene: Kreont
- Ninetto Davoli: Angelo
- Luciano Bartoli: kralj Laj
- Ahmed Belhachmi: Polib
- Francesco Leonetti: Lajev sluga
- Giandomenico Davoli: pastir
- Ivan Scratuglia: sveštenik
- Pier Paolo Pasolini: prvosveštenik
- Paolo Ferrari: Edip (glas)
Produkcija
Pasolini je počeo da traži lokacije u Rumuniji za svoj film. Želeo je brdovit pejzaž koji bi ličio na Grčku. Međutim, došao je u Rumuniju usred agrarne revolucije i bio je primoran da izabere drugu lokaciju.[1] Odlučio se za Maroko, zemlju punu planina i pustinja, koje ipak ne liče na Grčku. Maroko je doduše zadovoljio potrebe njegovog filma.
Film je sniman u Ouarzazatu, Ait-Ben-Haddou i Zagori, u Maroku. Film koristi mnoge statiste iz tih gradova. Scene prologa su snimane u Casaletto Lodigiano i Sant'Angelo Lodigiano, u Italiji. Epilog je snimljen na Piazza Maggiore u Bolonji. Razni enterijeri snimani su u studiju Dino De Laurentiis Cinematografica u Rimu.
Stil
Ceo drugi deo filma je verno adaptiran po Sofoklovoj drami Kralj Edip. Veliki deo dijaloga je preuzet direktno od Sofokla. Prva polovina prikazuje događaje koji prethode predstavi. Početak i kraj filma u Italiji 1920-ih je Pasolinijev dodatak.
Pasolini počinje i završava film u Italiji 1920-ih u onome što on naziva činom frojdovske sublimacije.
Stil filma je namerno neistoričan i koristi motive različitih kultura. Glumci su Italijani i Berberi, film je snimljen u Maroku, a muzika je uglavnom preuzeta iz rumunske narodne muzike, ali i iz dalekih orijentalnih nacija kao što su Indonezija i Japan. Edip svira tradicionalnu japansku temu Gagakua na svojoj luli i prati je ruskom narodnom pesmom o otporu. Kostimi su takođe snažno stilizovani sa srednjovekovnim viteškim šlemovima i slamnatim šeširima sa širokim obodom i cilindrima sa krilima. Mnogi od kostima koriste afričke, astečke i sumerske uticaje.[2] Sve ovo služi da stvori svet koji je potpuno stran publici.
Motivi
Još od Accattonea, Pasolini je planirao i nagovestio snimanje filma o Edipovom kompleksu i njegovoj izvesnoj „autobiografskoj anksioznosti“. Pasolini je o filmu rekao: „U Edipu pričam priču o svom Edipovom kompleksu. Dete u prologu sam ja, njegov otac je moj otac, pešadijski oficir, a njegova majka, učiteljica, je moja majka. Pričam o svom životu, kom mit o Edipu dodeljuje epski karakter" Pasolinijev otac Carlo Alberto Pasolini bio je poručnik u italijanskoj vojsci i imao je istaknute fašističke sklonosti. Film se može posmatrati kao oštar ukor Pasolinijevog oca i militarističke, buržoaske Italije u kojoj je rođen.[1]
Drugi motiv je krivica nevinosti, preokret praroditeljskog greha. Edip je svestan postojanja problema u svom životu, ali ne zna šta je to. Edip postaje simbol zapadnog čoveka. On je zaslepljen voljom da ne zna ko je i ignoriše istinu o svom stanju, što ga vodi u katastrofu. Da bi delovao kao kontrapunkt savremenom čoveku, okruženje antičke Grčke je rekonstruisano u Maroku. To je neistorijsko, anahronističko okruženje van granica modernog buržoaskog sveta.
Muzika
O svom kratkotrajnom boravku u Rumuniji, Pasolini je rekao: „Odustao sam od ideje da tamo snimim film, ali sam za nadoknadu našao neke narodne pesme koje su mi se mnogo dopale jer su krajnje dvosmislene: nalaze se na pola puta između slovenskih, grčkih i arapskih pesama, nemoguće je opisati ih - mala je šansa da bi neko ko nije imao specijalizovano znanje mogao da ih locira; one su malo van istorije […] Želeo sam muziku koja je neistorijska,anahronistička“.[3]
Marcetta Bandistica Antonia Fusellija otvara i zatvara film. To je tema oca.[2] Mocartov gudački kvartet br.19 u C-duru K 465 služi kao tema majke. Svira se da uvede majku u scenu iz 1920-ih i nekoliko puta je svira na flauti slepi prorok Tiresija. Podseća se na Edipovu borbu sa Jokastom i na skriveno saznanje o njegovom rođenju.
Tango u Santa Luciji Otta Stranskog igra se u uvodnoj sceni smeštenoj tokom 1920-ih. Na kraju filma, Edip svira i Gagaku i pesmu otpora Pogrebni marš iz 1905. na svojoj flauti.
Nagrade
Filmski festival u Veneciji (1967)
- Nominacija za Zlatnog lava[4]
Italijanski nacionalni sindikat filmskih novinara (1968)
- Nastro d'Argento
- Najbolji producent (Alfredo Bini)
- Najbolji produkcijski dizajn (Luigi Scaccianoce)
Nagrada Kinema Junpo (1970)
- Najbolji strani film
Izvori
Spoljašnje veze
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
