From Wikipedia, the free encyclopedia
Beduini (arap. , transkribovano badawī) su arapska nomadska etnička grupa. Podeljeni su na plemena ili klanove poznate na arapskom kao ʿašāʾir (عَشَائِر), a klanovi se dalje dele na porodice koje se nazivaju „bayt“. Beduini uglavnom žive u Sirijskoj pustinji i u pustinjskim oblastima severne Afrike (prvenstveno u Arabijskoj pustinji). Naziv Beduini potiče od množine arapske reči badawī (بدوي). Vođa Beduinskih plemena je Šeik (arap. , latinizirano šayḫ, u doslovnom prevodu stariji). Članovi beduinskog plemena uglavnom veruju da potiču od jednog zajedničkog pretka.
| Beduini | ||
|---|---|---|
 | ||
| Ukupna populacija: | oko 8 - 10 miliona | |
| Populacija: | {{{populacija}}} | |
| Jezik: | arapski | |
| Religija: | Većinom muslimani suniti, manjim delom muslimani šiiti i druge religije | |
| Etnička grupa: | Arapi | |
Beduini uglavnom žive od uzgoja ovaca, deva i koza. Neki beduini su lovci, a ima i onih koji se bave razbojništvom.
Termin beduin potiče od arapske reči badawī (بدوي) koja u arapskom jeziku ima značenje „nomad“, „lutalica“[1]. Izvedena je iz reči bādiya (بَادِية) što znači „ravnica“, „pustinja“[2]. Takođe može da znači „oni koji su u pustinji“.
Jedna beduinska izreka kaže „Ja protiv svog brata, moj brat i ja protiv mojih rođaka, moji rođaci i ja protiv stranaca“. Ovom izrekom je predstavljena hijerarhija pripadnosti koja se zasniva na bliskosti rodbinskih odnosa i kreće od najuže porodice, preko rodbine, plemena pa sve do jedne čitave grupe, genetski ili lingvistički povezane (što se smatra osnovom za postojanje srodstva). Rešavani su nesporazumi, pravljeni planovi, a red i zakon su održavani na osnovu ove hijerarhije, u skaldu sa etičkim kodeksom samopomoći i kolektivne odgovornosti (Andersen 14). Jedinstvena porodična jedinica, koju je u stvari predstavljao jedan šator ili bayt, sastojala se od tri ili četiri odrasla člana, (bračnog para sa rođenom braćom i sestrama ili roditeljima) i neodređenim brojem dece.
Ove grupe su se ujedinjavale u qawm (pleme) i putovale zajedno. Ponekad su bile povezane po muškoj rodbinskoj liniji ili su se pak udruživale brakom (posebno je bilo poželjno da nove žene imaju rođake muškog pola kako bi se pridružili plemenu), na osnovu poznanstva ili bez ikakve jasno definisane veze, već čisto zbog uvećanja plemena.
Širi krug u hijerarhiji grupe je bio ibn ʿamm (rođak, ili doslovno „stričev sin“) kao i grupa potomaka, obično u rasponu od tri do pet kolena. Oni su se često udruživali u plemena i ta plemena su se uglavnom sastojala od ljudi koji su bili u rodbinskim vezama. U okviru tih plemena bili su podeljeni na grupe koje su se bavile različitim poslovima kako bi smanjile stepen rizika, tako da kada bi jedna grupa imala finansijske poteškoće druga bi bila u mogućnosti da joj pomogne. Iako fraza „grupa potomaka“ ukazuje na čisto rodbinske odnose, u praksi su ove grupe bile otvorene i spremne da adaptiraju svoje genealogije da bi uveli nove članove.
Faktor koji je imao najveću moć odlučivanja u plemenu jeste samo pleme u celosti koje je bilo predvođeno šeihom (arap. šayḫ, što doslovno znači starac). Pleme je za šeiha uglavnom postavljalo nekog sa kim je većina imala zajedničkog pretka. Plemski nivo ili status ima ulogu posrednika u odnosu beduina sa vladama i organizacijama koje se nalaze mimo plemena. Različita struktura beduinskih društava dovela je sukoba među različitim klanovima koji su dugo trajali.
Beduini su tradicionalno imali jake kodekse časti i uglavnom su se sistemi pravde i oproštaja vrteli oko normi tih kodeksa.
Istorijski, Beduini se povezuju sa nomadskim stočarstvom, poljoprivredom i ponekad ribarstvom. Prihode su takđoe dobijali i transportovanjem stvari i ljudi[3] kroz pustinju. Oskudica vode i površina pogodnih za stalno bavljenje stočarstvom zahtevala je od Beduina da stalno budu u pokretu.
Krajem 19. veka, mnogi Beduini su počeli da prelaze na polu- nomadski način života. Jedan od faktora koji su uticali na to jeste i uticaj vlasti Osmanskog carstva[4] koja je započela prisilni proces sedenterizacije Beduina koji su živeli na njihovoj teritoriji. Osmanske vlasti su na Beduine gledale kao na pretnju državnoj kontroli i ulagali su velike napore da uspostavi red i zakon u pustinji Nedžef. Za vreme Tanzimata, 1858. godine propisan je novi zakon o zemljišnim posedima u Osmanskom carstvu kojim je ponuđeno legalno zemljište za premeštanje Beduina. S obzirom na to da je Osmansko carstvo polako gubilo moć, ustanovljen je zakon kojim je započet proces obavezne registracije zemljišta čiji je cilj bio da uveća prihode carstva koji su dolazili od poreza.
Krajem 19. veka sultan Abdulhamid II je naselio lojalne muslimanske zajednice sa Balkana i Kavkaza u oblastima koje su pretežno bile naseljene nomadskim stanovništvom u regionu moderne Sirije, Libana, Jordana i Izraela i takođe je inicirao permanente seobe Beduina tako da je veoma malo njih ostalo.[5]
Osmanske vlasti su takođe inicirale prelazak velikih državnih parcela u privatne ruke koje su sultani nudili efendijama. Dovedeno je mnogo novih stanovnika kako bi se obrađivala novostečena zemlja, a često je to bila zemlja koja je pripadala Beduinima.
Tokom Prvog svetskog rata, nedžefski Beduini su se borili na strani Turaka protiv Britanaca ali su se kasnije povukli iz borbe. Hamad Paša el- Sufi, šeih plemena Tarabin vodio je jedinicu od 1 500 ljudi koja se pridružila turskoj ofanzivi na Suecki kanal.[6]
U orijentalističkoj istoriografiji Beduini su opisani kao neko na koga promene u spoljašnjem svetu skoro da nisu uticale sve do skoro. Za njihovo društvo se često kaže da je to „svet u kome vreme ne teče“.[7] Naučnici našega doba su prikazali Beduine kao fosilizovan ili zaostali odraz nepromenljive pustinjske kulture. Emanuel Marks je ukazao na to da su Beduini bili u stalnom kontaktu i da su ostvarivali dvosmernu komunikaciju sa gradskim centrima.[8]
Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka veliki broj Beduina iz srednjozapadne Azije je počeo da napušta nomadski način života kako bi se naselili u gradovima srednjozapadne Azije, posebno zbog smanjenja naseljivih površina i povećanja populacije. Na primer, u Siriji je beduinski način života okončan zbog velike suše koja je trajala od 1958. do 1961. godine, koja je primorala mnoge Beduine da napuste stočarstvo i počnu da se bave standardnim poslovima.[9][10] Nešto slično tome dogodilo se zbog propisa vlade u Egiptu, Izraelu, Jordanu, Tunisu i Iraku, zbog proizvodnje nafte u arapskim zemljama Persijskog zaliva i u Libiji kao i zbog želje za poboljšanjem životnog standarda koja je navodila Beduine na odluku da postanu stanovnici određene nacionalnosti nego da ostanu nomadski stočari bez države.
Vladine mere koe su pritiskale Beduine u nekim slučajevima su donošene zbog uspostavljanja društvenih institucija (obrazovanje, zdravstvena nega, primenjivanje zakona itd.) ali su u drugim slučajevima bile bazirane na želji da se zauzme zemlja koja je tradicionalno pripadala Beduinima. Tokom prethodnih godina, Beduini su usvojili praksu uzgajanja belih golubica,[11] dok su drugi oživeli tradicionalni običaj uzgajanja sokolova.[12] [13]
Nažalost, vrtoglave brze i drastične promene u stilu života praćene su i mnoštvom različitih problema kao što su: povećanje stope siromaštva, kriminala i nezaposlenosti. Takođe, postoje i pozitivni efekti- Beduini su dobili pristup modernom zdravstvenom sistemu, obrazovanju kao i malo i neznatno povećanje prava beduinskih žena.
Arabijsko poluostrvo je izvorno stanište Beduina. Odavde su počeli da se šire ka susednim pustinjama pritisnuti nedostatkom vode i hrane. Prema tradiciji, saudijski Beduini su potomci dve grupe. Jedna grupa, Jemeniti, koji su se naselili u jugozapadnoj Aziji, u planinama Jemena tvrde da su potomci jednog polu- legendarnog pretka po imenu Kahtan. Druga grupa, Kaisiti , bili su naseljeni u oblasti severno- centralne Arabije i tvrde da su potomci biblijskog Ismaila.[14]
Prema islamskoj tradiciji, prorok Muhamed je uspeo da skoro sve Beduine prevede u islam pre nego što je umro. Beduinski ratnici su predstavljali jezgro muslimanske vojske koja je napala teritorije Bliskog istoka i severne Afrike u 7. veku.
Postoji veliki broj drugih beduinskih plemena koja obitavaju na području Saudijske Arabije. Neka od njih su plemena Saluba, Šamar el- Murah, Kara, Mahra, Harasis, Davsir, Harb, Subaje, Utajba, Kahtan i Jam. U Saudijskoj Arabiji i susednim pustinjama postoji oko 100 velikih plemena od po 1000 i više članova. Neka plemena broje i do 20.000 hiljada članova, a nekoliko najvećih imaju i po 100.000 članova. Anzah je najveći plemenski savez na severu arabijskog poluostrva. U okviru tog saveza najveće pleme je Rvala koje ima više od 75 000 članova i kreće su između oblasti Sirijske pustinje, Jordana i severnog dela Saudijske Arabije. Beduini su u Saudijskoj arabiji predstavljali većinsku populaciju tokom prve polovine 20. veka, ali se ipak usled promene našina života njihov broj dramatično smanjio.
Iako je Arapska pustinja bila domovina Beduina, neke grupe su se preselile na sever. Sirija je bila jedna od od prvih površina koju su naselili Beduini a da je bila van Arabijske pustinje.[15] Danas u Siriji postoji oko milion Beduina koji žive od uzgajanja ovaca i koza.[16] Najveće beduinsko pleme u Siriji se zove Ruvalah. Još jedno veliko pleme jeste Anizah, koje je najvećim delom stiglo sa Arabijskog poluostrva u 18. veku.[17]
Beduini su se bavili stočarstvom sve do kasnih pedesetih godina 20. veka kada je ta praksa prekinuta zbog velike suše koja je trajala od 1958. do 1961 i zbog toga su Beduini bili primorani da prestanu da se bave stočarstvom i da pređu na standardne poslove.[18] Još jedan faktor koji je bitno uticao na Beduine jeste zvanično ukidanje pravnog statusa beduinskih plemena u sirijskom zakonu koji se dogodio uporedo sa pokušajima vladajućeg režima Baas partije da istrebi tribalizam. Prednosti običajnog prava u odnosu na državni zakon su neformalno priznata i država ih toleriše kako bi se izbeglo testiranje primene državnog zakona na plemenskim teritorijama.[19] Godine 1982. porodica el- Asad se obratila plemenskim vođama Beduina za pomoć tokom ustanka Muslimanske braće protiv vlade el- Asada i masakra u Hami. Odluka beduinskih šeihova da podrže Hafiza el- Asada dovela je do promene stava vlade koja je dozvolila beduinskim vođama da učestvuju i bave se razvojnim reformama podržavajući time njihov status, običaje i liderstvo.
Sirijski građanski rat uzrok je tome što su mnogi Beduini postali izbeglice i pronašli utočište u Jordanu,[20] Turskoj, Libanu i drugim zemljama.
Beduini u Egiptu uglavnom borave na Sinajskom poluostrvu i u predgrađu Kaira.[21] Poslednjih nekoliko decenija su bile teške za tradicionalnu beduinsku kulturu zbog promena okoline i osnivanja novih gradova na obali Crvenog mora, kao što je na primer Šarm el- Šeih. Beduini u Egiptu se suočavaju sa nizom izazova: urušavanje tradicionalnih vrednosti, nezaposlenost i razni problemi oko zemljišnih poseda itd. Sa urbanizacijom i pojavom novih mogućnosti za obrazovanje, Beduini su počeli da stupaju u bračne zajednice sa članovima van svoje zajednica, što je nekad bila neprihvatljiva pojava.
Beduini koji žive na Sinajskom poluostrvu nisu imali velike koristi od zaposlenja u početnim etapama građevinskog procesa jer su zarade bile male, a umesto njih dovođena je radna snaga iz Egipta i Sudana. Kada je turizam počeo da cveta, Beduini su odlučili da se prebace na sektor usluga i postali taksisti, turistički vodiči ili kafe menadžeri. Međutim, konkurencija je velika i mnogi sinajski Beduini su nezaposleni. Pošto nema mnogo mogućnosti za zapošljavanje, Beduini iz plemena Tarabin, kao i Beduini iz drugih plemena koji žive duž granice Egipta sa Izraelom se bave krijumčarenjem narkotika i oružja između dve granice,[21] kao i trgovinom ljudima krijumčareći prostitutke i radnike iz Afrike.
U većini zemalja na Bliskom istoku Beduini nemaju prava da poseduju zemlju već imaju samo privilegije korisnika,[22] a to naročito važi za Egipat. Od sredine 1980- ih Beduini koji su posedovali zavidnu površinu primorske imovine izgubili su kontrolu nad većim delom površine koju je egipatska vlada prodala hotelskim operaterima. Egipatska vlada nije smatrala tu zemlju kao vlasništvo Beduina već kao državnu imovinu.
U leto 1999. godine izvedena je poslednja akcija oduzimanja zemljišta kada ja vojska buldožerima uklonila kampove severno od Nuveiba što je bila završna faza razvoja hotelskog sektora i izvedena je pod nadzorom agencije za razvoj turizma. Direktor agencije za razvoj turizma je oduzeo Beduinima prava na skoro svu zemlju rekavši da je to učinio zbog toga što oni nisu živeli tu pre 1982. godine.
Egipatska revolucija 2011- 2012 donela je sinajskim Beduinima više slobode, ali pošto su bili umešani u krijumčarenje oružja u Gazi, posle mnoštva terorističkih napada na egipatsko- izraelskoj granici egipatska vlada je započela vojnu akciju na Sinaju u periodu leto- jesen 2012. godine. Egipatska vojska je uništila preko 120 podzemnih tunela koji su vodili od Egipta ka Gazi koji su korišćeni kao kanali za krijumčarenje i donosili su zaradu beduinskim porodicama kao i palestinskim klanovima sa druge strane granice, tako da je vojska poslala preteću poruku lokalnim Beduinima nateravši ih time da sarađuju sa državnim trupama i zvaničnicima. Nakon pregovora vojna kampanja je završena novim dogovorom između Beduina i egipatskih vlasti.[23]
Neposredno pre izraelskog proglašenja nezavisnosti 1948. godine, kada je pustinja Nedžef postala deo Izraela, u njoj je živelo između 65 i 90 hiljada Beduina. Posle 1948. godine u pustinnji Nedžef ostalo je oko 15 000 Beduina, a po nekim izvorima taj broj je još manji i iznosi samo 11 000.[24]
Svim Beduinima je 1954. godine odobreno izraelsko državljanstvo.[25]
Beduini koji su ostali u pustinji Nedžef pripadali su konfederaciji „Tijaha“[26] kao i neke manje grupe poput grupa Azame i Jahalin. Posle 1948. godine neki Beduini su bili raseljeni. Na primer, pleme Jahalin je živelo do 1950-ih u Tel Aradu, regionu Nedžefske pustinje. Godine 1950. i nekih narednih, Jahalini su bili među plemenima, koja su po Emanuelu Marksu „preselila ili su uklonjena od strane vojne uprave.“[27] Završili su u takozvanoj E1 oblasti istočno od Jerusalima. Oko 1 600 Beduina služilo je u izraelskim odbrabenim snagama, mnogi kao tragači u elitnim jedinicama za praćenje.
Poznato je da su beduinski pastiri bili prvi koji su otkrili Kumranske spise, zbirku jevrejskih tekstova iz davnina u judejskim pećinama u Kumranu 1946. godine. 972 teksta od velikog religijskog, kulturnog, istorijskog i lingvističkog značaja pronađena su tokom naredne decenije i mnoge od njih su pronašli Beduini.
Uporna izraelska administracija je pokušala da urbanizuje Beduine u Nedžefu. Između 1967. i 1989. godine, Izrael je izgradio sedam naselja severoistočno od Nedžefa od kojih je Tel as- Sabi ili Tel Ševa bila među prvima. Najveće, grad Rahat imao je populaciju od preko 53 000 stanovnika (2010. godine),[28] i kao takav je najveće Beduinsko naselje u svetu. Prema službi izraelske administracije za zemljište (2007 g.) oko 60 procenata nedžefskih Beduina živi u urbanizovanim oblastima.[29] Što se tiče ostalog, oni žive u takozvanim nepriznatim sela koja nisu zvanično priznata od strane države, jer se ne uklapaju u opšte okvire prostornog planiranja. Ova sela su građena haotično bez uzimanja u obzir lokalne infrastrukture. Ove zajednice su rasute širom severnog Nedžefa i šesto se nalaze na neprikladnim mestima, kao što su vojne ratne zone, površine sa prirodnim rezervama, deponije itd.
29. septembra 2003. godine je donela novi „Abu Basma“ plan (Rezolucija 881) na osnovu kog je formiran novi regionalni savet ujedinjavanjem nekoliko nepriznatih beduinskih naselja pod nazivom „Abu Basma regionalno veće“.[30] Ova rezolucija takođe ukazala ne potrebu za uspostavljanjem sedam novih beduinskih naselja u Nedžefu,[31] što bukvalno znači priznavanje nepriznatih naselja čime im se obezbeđuje status opštine a samim tim im se obezbeđuju i sve osnovne usluge i infrastruktura. Savet je osnovan od strane ministarstva unutrašnjih poslova Izraela 28. januara 2004. godine.[32]
Izrael trenutno gradi ili obnavlja neke od 13 gradova u Nedžefu. Prema generalnom planu, svaki od njih će biti opremljen bitnim infrastrukturnim objektima: školama, bolnicama, poštanskim kancelarijama itd. i one će imati struju, tekuću vodu i kontrolu otpada. Planirana je gradnja nekoliko industrijskih zona sa ciljem da se izbore sa nezaposlenošću a neke od njih su već izgrađene, kao što je Idan Hanedžef u predgrađu grada Rahat,[33] u okviru koje će biti i bolnica i kampus.[34] Izraelskim Beduininma je od strane države obezbeđeno besplatno obrazovanje kao i besplatne zdravstvene usluge. Takođe dobijaju i dečji dodatak što je doprinelo tome da stopa nataliteta među Beduinima bude visoka (5% rasta na godišnjem nivou). Ali, stopa nezaposlenosti je i dalje jako visoka, veoma mali broj ljudi ima završenu srednju školu (4%) a još manje njih stiče diplomu fakulteta (0.6%).[35]
Septembra 2011. godine, izraelska vlada je odobrila petogodišnji plan ekonomskog razvoja koji pod imenom „Pruer plan“.[36] Jedna od implikacija ovog plana jeste preseljenje nekih 30.000- 40.000 nedžefskih Beduina iz oblasti koje nisu priznate od strane vlade u oblasti koje su priznate kao opštine od strane vlade.[37][38] Prema Džonatanu Kuku, Evropska unija je od skora ovo preseljenje počela da naziva primerom nasilnog premeštanja.[39] Rezolucijom iz 2012. godine Evropski Parlament je pozvao na povlačenje Pruer plana i poštovanje prava Beduina.[40]
Većina beduinskih plemena je migriralo sa Arabijskog poluostrva između 14. i 18. veka na teritoriju današnjeg Jordana.[41] Danas Beduini čine između 33 i 40%[42] populacije Jordana. Često se pominnju kao okosnica kraljevine,[43] posebno od kada Beduini podržavaju monarhiju.[44]
Većina jordanskih Beduina živi u ogromnoj pustinji koja se proteže istočno od Pustinjskog autoputa.[45] Istočni Beduini su odgajivači kamila i stoke dok se zapadni Beduini bave uzgojem ovaca i koza. Neki Beduini u Jordanu vode polu- nomadski život, tokom jednog dela godine usvajaju nomadski način života ali se tokom ostatka iste vraćaju svojim domovima kako bi se bavili poljoprivredom.
Jordanska vlada obezbeđuje Beduinima funkcionisanje raznih službi kao što je obrazovanje, stambeni prostor, zdravstvene ustanove. Međutim, neki Beduini se odreknu toga jer više vole nomadski način života.
U poslednjih nekoliko godina raste nezadovoljstvo beduina vladajućom monarhijom, ali kralj uspeva da se nosi sa tim. U avgustu 2007, policija se sukobila sa oko 200 Beduina koji su blokirali glavni autoput između Amana i luke Akaba. Stočari su prostestovali zbog toga što ih vlada ne podržava u trenutku kada cene stočne hrane vrtoglavo rastu, a takođe su izrazili i ogorčenost zbog toga što vlada pomaže izbeglicama.
Događaji vezani za Arapsko proleće 2011. godine doveli su do demonstracija u Jordanu, a Beduini su učestvovali u njima. Ali ipak, teško je očekivati od Hašemita pobunu koja je nalik na trubulentne događaje u drugim arapskim državama. Glavni razlozi za to su veliko poštovanje monarha i kontradiktorni interesi različitih grupa jordanskog društva. Kralj Abdulah II se drži na distanci od optužbi dozvoljavajući da krivica padne na nekog od ministara, koje menja kako mu kada padne na pamet.
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
