Blaženstvo/blaženost, ili eudaimonia (grč. εὔδαιμονία, od εὔ - dobro + δαιμον - duh; lat. beatitudo), jest središnji cilj etičkih učenja antike.[1] Blaženstvo je potpuna i samodovoljna vrlina, koja nadilazi sve druge ciljeve kojima se teži radi postizanja nekog dobra.[1]
Ne treba izjednačavati sa Blaženstva.
Etika zasnovana na konceptu eudaimonije naziva se eudaimonizam. To je etika kojoj je postizanje sreće i blaženstva svrha ljudskog delovanja i merilo svakog ljudskog čina. Za razliku od hedonizma gde je sreća proizvod čulnog uživanja, blaženstvo je stanje koje se postiže ispravnim postupanjem ili ostvarenjem istinske prirode pojedinca.[2]
Sokrat
Kao i drugi antički filozofi Sokrat smatra da svi ljudi teže sreći i blagostanju. Vrlina je uslov i razlog sreće. Vrine kao što su samokontrola, mudrost, hrabrost, smernost i pravednost imaju krucijalan značaj za vođenje pravednoga i srećnoga života. Vrlina garantuje životnu sreću.
Tako da kada Sokrat ukazuje Atinjanima da vode računa o svojoj duši, to znači da treba da brinu o svojoj vrlini, a ne o bogatstvu i počastima. Kada duša teži savršenstvu poseduje vrlinu. Moralna vrlina je najviše dobro.[3]
Platon
Za Platona blaženstvo je trajna kontemplacija vrhovnog Dobra, koje nadilazi čulni svet.
U svojoj Republici Platon insistira da je vrlina stanje duše i da samo osobe koje žive u harmoniji sa vrlinom mogu da dosegnu blaženstvo i sreću.[3] Duša bez vrline je haotična i u ratu sa samom sobom. Ukoliko osoba zadovolji svoje primarne želje nedostatak unutrašnje harmonije onemogućava joj dostizanje sreće. Vrlina je neophodna za sreću, odnosno njen je sastavni deo.[4]
Aristotel
Za Aristotela blaženstvo je „najbolja, najplemenitija i najugodnija stvar na svetu“, a sastoji se u življenju prema razumu i vrlini.[5] U Nikomahovoj etici Aristotel veliča kontemplativni život kao suštinsko ostvarenje eudaimonie. On naglašava da je eudaimonija stanje koje ne mogu posedovati deca.[1]
U Nikomahovoj etici Aristotel pojam eudemonije povezuje sa delima, vrlinom i razumom. U osnovi je Aristotelovo poimanje čoveka kao racionalne životinje gde je svrha življenja izjednačena sa dostizanjem savršenstva uma. Dosezanje sreće je nemoguće bez razumom artikulisane aktivnosti, a vrlina je opisana kao arete tj. svojevrsna izuzetnost. Primarni cilj čoveka treba da je život u vrlini i u skladu sa razumom.[6]
Vrlina je kod Aristotela potrebna, ali ne i suštinska za eudamoniu. Aristotel takođe ne umanjuje značaj spoljašljih činilaca poput lepote, porekla, porodičnog života kao sastavnog dela života u sreći i blaženstvu.
Srednji vek
U srednjem veku pojam gubi filozofsko, a sve više poprima teološko značenje. Prema Boeciju blaženstvo je: „dobro čije posedovanje ne dopušta želeti ništa drugo"; „zbir svih dobara“.
Sveti Avgustin je naglašavao da za znanjem treba težiti, ne iz čisto akademskih razloga, već zato što donosi istinsku sreću ili blaženstvo.[7] Čovek oseća svoju nedovoljnost i teži ka nečem što ga nadilazi, i što mu donosi mir i sreću. Jedino mudar čovek može biti srećan, a mudrost je saznanje istine.[7] Za Avgustina, "težnja za bogom je težnja za blaženstvom, a postignuće boga je blaženstvo samo."[8]
Novi vek
Prema Spinozinoj etici:
Blaženstvo nije nagrada vrlini, nego je sama vrlina, i mi mu se ne radujemo zbog toga što obuzdavamo požude, nego, obrnuto, stoga što mu se radujemo, možemo da obuzdavamo požude.[9]
– Spinoza
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
