Loading AI tools
Serbia, Republika Serbii (serb. Република Србија / Republika Srbija) to państwo kontynentalne w południowo-wschódnej Europie (na Półwyspu Bałkańskim) i w środkowej Europie (Wojwodina, Kotlina Panońska)[1]. Państwo powstałe 5 czerwca 2006 roku po rozpadzie państwa Serbii i Czarnogóry. Stolicą jest Belgrad. Serbia graniczy z Węgrami na północy, Rumunią i Bułgarią na wschodzie, Macedonią i Albanią na południu, oraz z Czarnogórą, Chorwacją i Bośnią i Hercegowiną na zachodzie.
| |||||
| Dewiza: Само слога Србина спасава (Tylko jedność uchowa Serbów) | |||||
| Hymn: Bože pravde (Sprawiedliwy Boże) | |||||
| Ustrój polityczny | |||||
|---|---|---|---|---|---|
| Stolica | |||||
| Data powstania | |||||
| Prezydent | |||||
| Premier | |||||
| Powierzchnia |
88 361 km² | ||||
| Populacja (2007) • liczba ludności |
| ||||
| • gęstość |
106,34 os./km² | ||||
| Waluta |
dinar serbski[a] (CSD) | ||||
| Telefoniczny nr kierunkowy |
+381 | ||||
| Domena internetowa | |||||
| Kod samochodowy |
SRB | ||||
| Strefa czasowa |
UTC +1 - zima | ||||
| Język urzędowy | |||||
 | |||||
Położenie na mapie | |||||
W składzie Serbii znajdują sie dwie prowincje autonomiczne - Wojwodina i Kosowo i Metohija.
Serbia, od końca I wojni światowej, whodziła w skład Królestwa SHS które późńej zmieniło nazwe w Królestwo Jugosławii a po II wojnie światowej wszła do Socjalistycznej Federalnej Republiki Jugosławii potem Federalnej Republiki Jugosławii, Serbii i Czarnogóże. Od 2006 roku, po rozpadzie państwa Serbii i Czarnogóry, Serbia została niezależnym państwem.
Serbia leży na Bałkanach (południowo-wschódna Europa, koło 80% powieszhni) i w Kotlinie Panońskiej (Średńa Europa, koło 20% powieszhni). Graniczy z ośmioma państwami. Kraj nie posiada dostępu do morza, jednak dzięki Dunajowi możliwa jest żegluga do innych miast Europy Środkowej i Wschodniej oraz do Morza Czarnego. Łączna dlugość granic jest 2.027 km (Z Albanią 115 km, Bośnią i Hercegowiną 302 km, Bułgarią 318 km, Chorwacją 241 km, Węgrami 151 km, Macedonią 221 km, Czarnogórą 203 km, Rumunią 476 km[1].
Północna część Serbii jest nizina, a południową część składa się z gór i wzgórz. W Serbii jest ponad 15 szczytów górskih wiskośći ponad 2.000 m n.p.m, a najwyższy szczyt jest Đeravica - 2.656 m (na góże Prokletije).
Klimat Serbii jest zróżnicowany. W północnej części dominuje klimat kontynentalny, z zimnymi zimami i gorącymi latami z częstymi opadami deszczu, w południowej natomiast klimat adriatycki, z gorącymi, suchymi latami i jesieniami, a także dość chłodnymi zimami z opadami śniegu.
Regiony północne nawadniane są przez Dunaj. Morawa, jego dopływ, nawadnia bardziej górzyste regiony południowe.
Żęglowne rzeki są Dunaj (588 km), Sawa (206 km), Tisza (168 km) i część Wielkej Morawy (cała długoc 185 km). Inne większe rzeki są Zachódna Morawa (308 km), Południowa Morawa (295 km), Ibar (272 km), Drina (220 km) и Tmok (202 km). Największe jezioro w Serbii jest jezioro Đerdap pomięndzy Serbią i Rumunią (Powieszchnia jeziora jest 253 km², od tego w serbii 163 km²).
W Serbii sie znajdóje 5 parków narodowyh: Đerdap, Kopaonik, Tara, Šar-planina и Fruška gora.
| Historia Serbii |
|
Korzenie państwa serbskiego sięgają VII wieku, do dynastii Vlastimiroviciów. Królestwo Serbskie (Duklja) zostało założone w XI wieku. Przetrwało do wieku XII.
Odnowienie średniowiecznego państwa serbskiego w regionie Raszka miało miejsce w drugiej połowie XII wieku dzięki Stefanowi Nemanji, Wielkiemu Żupanowi. W roku 1220, pod rządami Stefana Pierwszego Koronowanego, Serbia stała się królestwem, a w 1346 w jej miejscu powstało imperium, władane przez Stefana Dušana. Imperium upadło pod naporem Turków osmańskich, pokonane na Kosowym Polu w 1389. Jego północna część (Despotat Serbski) przetrwała do roku 1459, kiedy upadło Smederevo. Kilka lat później upadła również Bośnia, a następnie Hercegowina. W latach 1459-1804 Serbia pozostawała pod kontrolą Turków, mimo trzech inwazji austriackich i licznych rewolt. Wielu Serbów przyjęło islam. Nazwano ich muslimani (muzułmanie), a później Bośniacy. Mieszkali oni głównie w Sandżaku, Kosowie, oraz w Bośni.
Pierwsze Powstanie Serbskie w latach 1804-13, dowodzone przez Đorđe Petrovicia (znanego jako Karađorđe, lub Czarny Jerzy), oraz Drugie Powstanie Serbskie Milosa Obrenovicia w 1815 zaowocowały częściowo niezależnym od Turcji Księstwem Serbii.
Od 1815 do 1903 roku Serbią rządziła dynastia Obrenoviciów, z przerwą między 1842 a 1858, gdy władzę przejął książę Aleksandar Karađorđević. W 1903 Obrenovicze zostali zastąpieni przez Karađorđeviciów.
Walka o nowoczesne społeczeństwo, prawa człowieka oraz państwo narodowe trwała przez trzy dekady i zakończyła się 15 lutego 1835 wraz z uchwaleniem konstytucji. W 1876 roku Bośnia, Czarnogóra i Serbia wypowiedziały wojnę imperium osmańskiemu oraz ogłosiły zjednoczenie. Jednak traktat berliński z roku 1878, przyjęty przez mocarstwa na kongresie berlińskim zagwarantował niepodległość tylko Serbii i Czarnogórze, pozostawiając Bośnię, Hercegowinę i Raszkę Austro-Węgrom, co zablokowało zjednoczenie aż do wojen bałkańskich (1912-13) i I wojny światowej (1914-18).
Zabójstwo arcyksięcia Franciszka Ferdynanda w Sarajewie 28 czerwca 1914 przez Gawriło Principa stało się pretekstem dla Austro-Węgier do wypowiedzenia wojny Serbii. Wywołało to łańcuch kolejnych wydarzeń - mobilizacja oddziałów rosyjskich dla obrony i wsparcia Serbii, następnie wypowiedzenie wojny Rosji przez Niemcy, Niemcom przez Wielką Brytanię i Francji - które doprowadziły do wybuchu I wojny światowej. Armia Serbii w 1914 roku odnosiła wiele znaczących sukcesów, ale została ostatecznie rozbita 1915 roku przez połączone wojska Niemiec, Austro-Węgier i Bułgarii. W I wojnie światowej Serbia poniosła znaczne straty - zginęło około 1 264 000 osób - 28% ówczesnej serbskiej populacji, 58% wszystkich zamieszkujących kraj mężczyzn.
Po 1918, Serbia i Czarnogóra były członkami-założycielami Królestwa SHS, później przemianowanego na Królestwo Jugosławii. Podczas II wojny światowej część Serbii była okupowana przez Niemców na zasadzie państwa marionetkowego, znanego pod nazwą Serbia Nedicia. Części obecnego terytorium Serbii były również okupowane przez Chorwatów, Węgrów, Bułgarów, Albańczyków oraz Włochów. Okupanci dokonywali wielu morderstw i innych przestępstw przeciwko ludności cywilnej, głównie przeciw Serbom i Żydom.
W 1945 roku, po II wojnie światowej, Serbia stała się jedną z części nowego państwa - Socjalistycznej Federacyjnej Republiki Jugosławii (SFR Jugosławia, SFRJ), rządzonej przez Josipa Broza Tito.
Od 1992, po upadku SFR Jugosławii, do 2003, Serbia tworzyła wraz z Czarnogórą Federalną Republikę Jugosławii. Mimo wojen domowych w Chorwacji oraz Bośni i Hercegowinie, kraj pozostał pokojowo nastawiony do 1998 roku, aczkolwiek część jego instytucji i organów rządowych popierała bośniackich i chorwackich Serbów walczących w tych wojnach przez wyposażanie i szkolenie ich oddziałów.
Między 1998 i 1999 roku powtarzające się nieporozumienia i konflikty w Kosowie między serbsko-jugosławiańskimi siłami ochronnymi a UÇK doprowadziły do natowskich bombardowań, trwających 78 dni. Ataki zakończyły się wraz z nawiązaniem porozumienia, w którym prezydent Jugosławii, Slobodan Milošević zgodził się na usunięcie wszystkich sił obronnych państwa z Kosowa, łącznie z wojskiem i policją i zastąpienie ich siłami międzynarodowymi (KFOR). (zobacz: wojna w Kosowie)
Od 2003 do 2006 roku, Serbia była częścią Serbii i Czarnogóry, w którą przekształcono Federalną Republikę Jugosławii. 21 maja 2006 roku w Czarnogórze odbyło się referendum, w którym podjęto decyzję o zakończeniu unii z Serbią. 55,4% głosów było za wystąpieniem z konfederacji - niewiele ponad wymagany przez Unię Europejską próg 55%. Unia została rozwiązana 3 czerwca 2006, gdy parlament Czarnogóry zadeklarował niepodległość tej małej republiki. W miejsce Serbii i Czarnogóry powstały dwa oddzielne państwa. 5 czerwca 2006 parlament Serbii oficjalnie ogłosił niepodległość.
 |
Republika Serbii Prowincje autonomiczne: - Wojwodina - Kosowo i Metohija |
Serbia dzieli się na 29 okręgów (окрузи), z których 5 znajduje się w Kosowie, poza centralną administracją rządową. Odrębną jednostką administracyjną jest miasto Belgrad. Okręgi są podzielone na gminy (łącznie 108). W skład Serbii wchodzą również dwa regiony autonomiczne: Kosowo i Metohija, obecnie zarządzana przez ONZ oraz Wojwodina.
Część Serbii, która nie jest częścią ani Kosowa ani Wojwodiny, nazywana jest Serbią Centralną. Nie ma ona samorządu lokalnego i nie jest jednostką administracyjną.
Miasta
W Serbii istnieje 6.167[2] miast, ale oficialnie jest tylko 5 miast. Ta miasta są:
- Belgrad (1.273.651 mieszkańców, z periferią 1.576.124)
- Kragujevac (193.930, z periferią 211.580)
- Nisz (173.724, z periferią 250.518)
- Nowy Sad (255.071 , z periferią 333.895)
- Prisztina (254.021, z periferią 564.800 )
W styczńu 2007 roku, Władze Serbii zrobyli propozicje że jeszsz 15 gmin dostańe prawa miejske. Te gminy są:
- Vranje
- Zrenjanin
- Kraljevo
- Leskovac
- Kruševac
- Pančevo
- Smederevo
- Sremska Mitrovica
- Subotica
- Užice
- Čačak
- Sombor
- Valjevo
- Novi Pazar
- Šabac
Szablon:Miasta Serbii
Szablon:Посебан чланак Према попису из 2002. године, који не укључује Косово и Метохију, Србија има 7.498.001 становника. 52% становништва живи у градовима.
Проценат писменог становништва је 96,4% (мушкарци 98,9%, жене 94,1%).
Стопа рађања је 1,78 деце у просеку по свакој жени. Просечна дужина живота становника Србије је 74 године (мушкарци 71, жене 76).
Националност
Срби чине већину од 82,86% становништва, следе Мађари 3,91%, Бошњаци 1,82%, Роми 1,44%, Југословени 1,08%, Хрвати 0,94%, Црногорци 0,92%, Албанци 0,82%, затим Словаци, Власи, Румуни, Македонци, Муслимани, Бугари, Буњевци, Русини, Украјинци, Словенци, Горанци, Немци, Руси, Чеси, Турци и други.
Szablon:Bar box
Етнички састав Србије 2002. године
Језик
Званични језик је српски. У Војводини поред српског званични језици су мађарски, словачки, хрватски, румунски и русински. На Косову и Метохији званични језици су албански, српски и енглески.
Вероисповест
Највећи број верника у Србији је православне вере, a следе муслимани (сунити), римокатолици и протестанти, док су друге религије слабије заступљене. У Србији живи и известан број атеиста.
Устав и закони Србије дозвољавају слободу вероисповести, и то право се и у пракси поштује. Влада на свим нивоима настоји да заштити ово право у потпуности и не толерише његову злоупотребу, било од стране државних органа, организација и група, било од стране појединаца. Србија нема државну религију, па се тако ни верски празници не третирају као државни, али је грађанима дозвољено да прослављају верске празнике као и одређен број нерадних дана за најзначајније празнике за сваку вероисповест.
Szablon:Главни чланак
Химна Републике Србије је уједно и стара химна некадашње Краљевине Србије "Боже правде", уз незнатно измењен текст.
Грб Републике Србије је стари грб Краљевине Србије из доба династије Обреновић из 1882. године и чини га двоглави бели орао са штитом на грудима на коме су крст и четири оцила, а изнад глава орла се налази круна лозе Немањића.
Република Србија има народну заставу која је тробојка са водоравно положеним бојама: црвеном, плавом и белом. Поред народне, постоји и Државна застава која је у основи иста као и народна с тим што на трећини дужине гледано са лева на десно на плавом пољу стоји и мали грб Републике Србије.
Szablon:Главни чланак Садашњи председник Србије је Борис Тадић који је победио на председничким изборима 2004, са 53% освојених гласова.
После парламентарних избора одржаних 21. јануара, Србија чека формирање нове Владе, док у међувремену дужности обавља сада већ бивша мањинска Влада премијера Војислава Коштунице која је формирана још марта 2004. Ту владу чини коалиција странака: ДСС, Г17+, СПО-НС, уз подршку СПС у претходном сазиву Народне Скупштине Републике Србије.
Веће парламентарне странке у новом сазиву Скупштине су: Српска радикална странка, Демократска странка, Демократска странка Србије, Г17 Плус, Социјалистичка партија Србијe. Странка са највећим бројем посланика у Народној скупштини Републике Србије је Српска радикална странка која је и највећа опозициона странка у Србији.
Република Србија је и чланица више међународних организација као што су: Организација Уједињених Нација (ОУН), Организација за Европску Безбедност и Сарадњу (ОЕБС), Пакт за Стабилност Југоисточне Европе, Савет Европе (СЕ), НАТО програм Партнерство за мир, Међународне Организације за миграције, Међународни Комитет Црвеног крста и Црвеног полумесеца.
Szablon:Посебан чланак Устав Србије одређује да судови штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост.
Судска власт је независна од законодавне и извршне власти.
Судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд у законом предвиђеном поступку.
Свако је дужан, извршна власт нарочито, да поштује извршну судску одлуку и да јој се повинује.
Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебним судовима.
Судови опште надлежности јесу општински судови, окружни судови, апелациони судови и Врховни суд Србије.
Посебни судови су трговински судови, Виши трговински суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд.
Врховни суд Србије највиши је суд у Републици Србији, и он је непосредно виши суд за апелационе судове, Виши трговински суд, Виши прекршајни суд и Управни суд.
Виши трговински суд је непосредно виши суд за трговински суд, Виши прекршајни суд је непосредно виши суд за прекршајне судове, а апелациони суд је непосредно виши суд за окружни и за општински суд.
Напомена: систем уређења судова примењује се од 1. јануара 2007.
Уставни суд Србије је посебан орган, и не припада судској власти.
Права грађана
Грађани у Србији су једнаки у правима и дужностима и имају једнаку заштиту пред државним и другим органима без обзира на расу, пол, рођење, језик, националну припадност, вероисповест, политичко или друго уверење, образовање, социјално порекло, имовно стање или које лично својство.
Нико не може бити лишен слободе, осим у случајевима и у поступку који су утврђени законом. Смртна казна је укинута, односно замењена одговарајућом казном затвора.
Грађанима је зајемчена слобода кретања и настањивања и право да напусте Републику Србију и у њу се врате. Деца, труднице и стара лица имају право на здравствену заштиту из јавних прихода, кад то право не остварују по неком другом основу, а друга лица под условима утврђеним законом. [3]
Szablon:Посебан чланак Српска економија је била у колапсу почетком 1990их. Србији су уведене опште санкције Савета безбедности УН 1992. Већи део санкција је укинут 1996, 2000, 2001. и 2005. када је у потпуности нормализована трговина са САД.
Пољопривреда чини 16,6% националног БДП-а, индустрија 25,5% и услужне делатности 57,9%. Укупни БДП-ППП за 2006. је био око 44,83 милијарди долара. Док је БДП-ППП за 2006. по становнику износио око 5.713 долара.[1] Највећи ратарски крај је Војводина. Гаји се жито, кукуруз, сунцокрет и соја, те у мањој мери повртарске културе. Најпознатији кромпир је из Ивањице, паприка из Лесковца, а купус из Футога. Шумадија је позната по воћарству; Вршац, обронци Фрушке горе и Жупа по виноградима. Сточарство је развијено у Рашкој и у источној Србији. Метохија је плодна житница. Косово је највеће налазиште лигнита у Европи. Хомољске планине су налазиште бакра. Северни део Баната је богат нафтом и земним гасом.
Србија располаже са око 2.961.000 радно-способног становништва, са стопом незапослености од 21,56%[4] (Косово и Метохија око 50%). У пољопривреди ради око 30%, индустрији 46% и услужним делатностима 24% (2002, без Косова и Метохије)[1]. Стопа инфлационог раста преко 6,5%.
Главни увозни партнери Србије су земље Европске уније (Немачка, Аустрија, Италија), САД, Народна Република Кина. Док Србија извози своје производе у земље бившег СССРа и Русије, БиХ-Република Српска и Република Македонија. Дефицит од увоза је око 6 милијади долара (2005, без Косова и Метохије).
Szablon:Главни чланак Захваљујући бројним позитивним развојним трендовима туристичка делатност се сврстала међу најдинамичније и најпропулзивније привредне гране, са вишеструким мултипликативним ефектима (у периоду 1990 - 2000. год. међународни туристички промет повећан је за преко 50%, док су укупни приходи увећани за скоро 80%) То туризму даје снажну генераторску функцију у широком спектру делатности, који се све више укључује у приоритете привредног развоја бројних рецептивних земаља и њихових појединих делова.
Стратегијом развоја туризма у Србији утврђен је селективни приступ, при чему се сеоски туризам третира као приоритетан у оквиру оних видова туризма који су везани за посебна интересовања (нарочито се потенцира развој еко-туристичких села на брдско-планинским подручјима, која нуде здраву средину, еколошку храну, угодан амбијент, активан одмор у природи, етнографске и друге културно-историјске вредности).
У досадашњем развоју брдско-планинских села доминантну, а често и једину функцију привређивања имала је пољопривреда (углавном сточарство и ратарство). Бројне друге делатности и активности домицилног становништва, засноване на разноврсним и вредним природним и антропогеним локалним ресурсима, углавном су остајале на маргинама развојних догађања. Међу њима је и туристичка делатност који је важан фактор просперитетнијег развоја ових села у Србији.
Szablon:Главни чланак Србија има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај.
Укупна дужина железничке мреже у Србији је 3.619 km а укупна дужина путева је 42.692 km (асфалтни) и 24.860 km (бетонски). [5]
Најзначајнија саобраћајница је друмско-железнички eвропски коридор 10 (аутопут Е-75, Суботица - Београд - Ниш - Димитровград; као и аутопут Е-70 Шид-Београд), који је кроз историју био пут који је повезивао исток и запад, који је спајао Блиски исток и средњу Европу.
Кроз Србију тече река Дунав, важан пловни пут (коридор 7) који повезује средњу Европу са Црним морем. Поред Дунава, пловне реке су: Сава, Морава и Тиса, као и канал Дунав-Тиса-Дунав.
Аеродроми за међународни путнички саобраћај у Србији су аеродром „Никола Тесла“ у Београду, аеродром „Кοнстантин Βелики“ у Нишу и аеродром „Слатина“ у Приштини.
Ликовне уметности
Szablon:Главни чланак На територији Србије постоје остаци културне заоставштине још из праисторије. Најпознатија неолитска култура на тлу Србије је култура Лепенског вира. У Србији су се налазили раскошни царски градови и палате у доба позног Римског царства и ране Византије, чији се остаци могу видети у Сирмијуму, Гамзиграду и Царичином граду (Justiniana Prima).
Средњи век
Српски средњевековни споменици који су се очували до данас углавном су цркве и манастири. Већина ових споменика има фрескама украшене зидове. Најоригиналнији споменик српске средњевековне уметности је манастир Студеница (око 1190). Овај манастир је био модел за касније манастире Милешева, Сопоћани и Високи Дечани. Вероватно најпознатија српска средњевековна фреска је приказ „Мироноснице на гробу“ (или Бели анђео) из манастира Милешева.
Иконосликарство је такође део српског средњевековног културног наслеђа.
Утицај византијске уметности се појачао након пада Цариграда у руке крсташа 1204, када су многи уметници утекли у Србију. Њихов утицај је видљив у изградњи цркве Богородица Љевишка, манастиру Старо Нагоричино и манастиру Грачаница.
Манастир Високи Дечани је саграђен између 1330. и 1350. За разлику од других српских манастира, овај је саграђен у романичком стилу под надзором мајстора Вите из Котора. На фрескама овог манстира налазе се 1.000 портрета који описују све најважније епизоде из Новог завета. У катедрали се налазе иконостас, игуманов престо и декорисани саркофаг краља Стефана III Дечанског.
Још један стил црквеног грађевинарства се развио у Србији крајем 14. века, и то у долини реке Мораве. Одлика овог стила је била богата декорација спољних црквених зидова. Фреске у манастиру Манасија приказују религијске сцене у којима учествују људи у српским средњевековним одорама.
За време турске владавине, углавном, је замрла уметничка активност у Србији. Неке барокне тенденције видљиве су код српских уметника са краја 18. века у јужној Угарској (Теодор Крачун, Јаков Орфелин).
Модерно доба
Многи млади уметници из новоустановљене српске државе 19. века су се школовали у иностранству, посебно у Француској и Немачкој, и донели су са собом авангардне стилове. Поред Париза и Минхена, Београд је био у првој половини 20. века један од центара импресионизма. Надежда Петровић је сликала у стилу фовизма, док је Сава Шумановић био под утицајем кубизма.
Значајни српски сликари 20. века били су: Милан Коњовић, Марко Челебоновић, Петар Лубарда, Владимир Величковић и Мића Поповић.
Србија је позната по сликарима наиве, као што су Јанко Брашић, Сава Секулић, Мартин Јонаш и Зузана Халупова. Словачко село Ковачица у Војводини је центар наивног сликарства.
Књижевност
Szablon:Главни чланак
Почетак српске писмености везује се за активност браће Ћирила и Методија на Балкану. Постоје споменици ране српске писмености из 11. века, писани глагољицом. Већ у 12. веку, појављују се текстови писани ћирилицом. Из ове епохе је најстарија ћирилична књига српске редакције, јеванђеље захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је и најстарија и најлепше илустрована српска књига средњег века.
За време турске владавине, у Србији се развијала усмена лирска и епска књижевност.
У доба националног препорода, током прве половине 19. века, Вук Стефановић Караџић је превео Нови завет на српски народни језик и реформисао српски језик и правопис. Тиме је ударен темељ српској књижевности новијег времена. Најзначајнији српски песници 19. века били су Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. У 20. веку примат имају прозни писци: Иво Андрић, Милош Црњански, Меша Селимовић, Добрица Ћосић, Данило Киш и Милорад Павић, мада има и вредних песничких достигнућа: Милан Ракић, Јован Дучић, Десанка Максимовић, Миодраг Павловић и Васко Попа.
Музика
Szablon:Главни чланак
Србија има дугу традицију фолклора и народне музике. Игра групе плесача, под именом коло, је најомиљенији вид фолклора у Србији и разликује се од региона до региона. Најпопуларнија кола су Ужичко коло и Моравац.
У 19. веку и раније, карактеристични народни инструменти су биле гусле и фрула, док су у Војводини коришћене тамбуре и гајде. Знатно касније, а и данас, главни инструмент у новокомпонованој народној музици је хармоника. Трубачки оркестри су такође веома популарни. Фестивал трубача у Гучи је централна манифестација ове врсте музике. Најпознатији трубачи Србије су: Фејат Сејдић, Бакија Бакић и Бобан Марковић.
Период турске власти оставио је трага у музици целог Балкана, па и Србије. У последњих 15-ак година, развијен је тренд комбиновања народне музике. оријенталних утицаја и денс музике под именом турбо-фолк. Многи данашњи српски певачи су популарни у целој југоисточној Европи, као на пример: Лепа Брена, Жељко Јоксимовић, Драгана Мирковић и Светлана Ражнатовић-Цеца.
У забавној и поп музици, велике звезде српске естраде били су: Ђорђе Маријановић, Лола Новаковић и Седморица младих. Још увек су активни и омиљени Ђорђе Балашевић и Здравко Чолић.
Рок групе су се појавиле у Србији крајем 1960-их. Велику популарност су постигле 1980-их, са групама новог таласа: Идоли, Електрични оргазам и Екатарина Велика. У то време, а и данас, активне су групе Рибља Чорба, Бајага и Инструктори, Ван Гог и Партибрејкерси.
Класична музика
Најзначајнији српски композитор уметничке музике био је Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914). Он је био и музиколог, сакупљач народне музике и директор прве музичке школе у Србији. Његово најпознатије музичко дело су хорске песме Руковети.
Остали значајни српски композитори су: Корнелије Станковић, Стеван Христић и Станислав Бинички.
Позориште и филм
Szablon:Главни чланак
Јоаким Вујић (1772-1847) је оснивач савременог српског позоришта. Он је основао Књажеско-србски театар у Крагујевцу 1835. Значајни српски писци позоришних комада били су Јован Стерија Поповић у 19, и Бранислав Нушић у 20. веку. У Београду се од 1967. одржава међународни фестивал савременог театра БИТЕФ. Традиционално најквалитетније позоришне сцене у Србији су Народно позориште у Београду, Атеље 212, Југословенско драмско позориште и Српско народно позориште у Новом Саду.
Међу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија се издвајају: Мира Траиловић, Биљана Србљановић, Јован Ћирилов, Бојан Ступица и други.
Српска филмска уметност је једна од водећих кинематографија источне Европе. Пре Другог светског рата у Србији је произведено 12 филмова. У послератном периоду, на међународној сцени су се истакли режисери: Александар Петровић, Душан Макавејев, Слободан Шијан, Горан Паскаљевић, Душан Ковачевић, Горан Марковић и др. Најнаграђиванији српски филмски режисер је Емир Кустурица који је између осталог и добитник две Златне палме на фестивалу у Кану.
Међу глумцима, у прошлости су се истакли Чича Илија Станојевић, Жанка Стокић и Добрица Милутиновић. Данас су најпознатији глумци Милена Дравић, Велимир Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић и Бора Тодоровић.
Мађу позоришним радницима који су обележили српски театар последњих деценија се издвајају: Мира Траиловић, Биљана Србљановић, Јован Ћирилов, Бојан Ступица и други.
Светска културна баштина УНЕСКО-а у Србији
Фестивали
У Србији има много културних фестивала.
Најпознатији међународни музички фестивал је Егзит (-{Exit}-) који се одржава сваког лета на Петроварадинској тврђави поред Новог Сада.
Београдске музичке свечаности (БЕМУС), као најстарији и најзначајнији фестивал уметничке музике у Србији, одржава се сваке године прве половине октобра у Београду.
Београдски летњи фестивал (БЕЛЕФ) је манифестација која током лета има за циљ да продуцира и представи врхунска уметничка остварења из области позоришта, музике, визуелних уметности и других уметничких дисциплина и да на тај начин анимира Београђане и њихове госте.
Најпознатији фестивал етно звука је драгачевски трубачки Сабор у Гучи. Одржава се о верском празнику Велика Госпојина, и некада је то био велики пазарни дан и место за окупљање из околних села. Временом се претворило у празник трубе и постао место где се одржава смотра трубача и додељује престижна награда Прва труба Драгачева.
Београдски интернеционални театарски фестивал (БИТЕФ) је значајни фестивал позоришне уметности.
На пољу филмске уметности, најеминентнији фестивал је ФЕСТ који се почетком сваке године одржава у Београду, одмах после Берлинала. Остали познати филмски фестивали су: Палићки филмски фестивал, Нишки филмски фестивал и др.
Szablon:Главни чланак Услови за развој науке и школства у Србији, нажалост, нису постојали за време турске владавине. Први покушај оснивања националног школства била је Велика школа из 1808, потпомогнута Србима из Аустрије. Тек у периоду 1835-1878. долази до институционализације просвете. Велика школа у Београду је отворена 1863, а трансформисана је у Универзитет 1905. Оснивањем институција Народног музеја (1844) и Друштва српске словесности (1841), које је прерасло у Српску академију наука и уметности, остварени су услови за организовано бављење науком. Многи млади и талентовани Срби су у том периоду школовани у иностранству о трошку државе, да би се добили стручњаци за даљи развој.
У Аустрији, Срби су организовали Матицу српску (1826) као своју културну институцију. Касније је њено седиште пресељено из Пеште у Нови Сад. Прилике у Аустрији су биле знатно повољније за развој српског школства и науке.
Светски вредни научници из Србије су, између осталих: природњак Јосиф Панчић, географ Јован Цвијић, математичари Милева Марић и Михајло Петровић, астроном Милутин Миланковић, физикохемичар Павле Савић. Поред њих, многи српски научници су радили и стварали у иностранству. Такви су на пример Михајло Пупин и Никола Тесла.
Током друге половине 20. века, у Србији су отворени научни институти за нуклеарне науке у Винчи и институт за инжињерство „Михајло Пупин“.
Данас у Србији делује 6 Универзитета.
Погледати:
- Српска академија наука и уметности
- Матица српска
- Институт за нуклеарне науке Винча
- Институт Михаило Пупин
Школовање је сваком доступно, под једнаким условима. Основно школовање је обавезно и траје осам година.
За редовно школовање које се финансира из јавних прихода буџета Републике Србије, грађани не плаћују школарину. Припадници националних мањина имају право на образовање на свом језику, у складу са законом. [3]
 |
| Датум | Назив | Напомене |
|---|---|---|
| 1. и 2. јануар | Нова година | |
| 7. јануар | православни Божић | |
| 14. јануар | православна Нова година | није нерадни дан |
| 27. јануар | Дан Светог Саве | радни, није наставни дан школе |
| 15. фебруар | Дан државности | Дан Војске Србије |
| Велики петак | ||
| Васкрс | ||
| Велики понедељак | ||
| 1. и 2. мај | Празник рада | |
| 9. мај | Дан победе | |
| 28. јун | Видовдан | |
- Национални паркови Србије
- Пољопривреда Србије
Бели Анђео, фреска из манастира Милешева
Народно позориште у Суботици
Храм Светог Саве у Београду
планински туристички центар Златибор
Wikiwand in your browser!
Seamless Wikipedia browsing. On steroids.
Every time you click a link to Wikipedia, Wiktionary or Wikiquote in your browser's search results, it will show the modern Wikiwand interface.
Wikiwand extension is a five stars, simple, with minimum permission required to keep your browsing private, safe and transparent.
