![cover image](https://wikiwandv2-19431.kxcdn.com/_next/image?url=https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/2d/Shinpukuji-bon_Kojiki_%2528%25E7%259C%259F%25E7%25A6%258F%25E5%25AF%25BA%25E6%259C%25AC%25E5%258F%25A4%25E4%25BA%258B%25E8%25A8%2598%2529.png/640px-Shinpukuji-bon_Kojiki_%2528%25E7%259C%259F%25E7%25A6%258F%25E5%25AF%25BA%25E6%259C%25AC%25E5%258F%25A4%25E4%25BA%258B%25E8%25A8%2598%2529.png&w=640&q=50)
Коџики
From Wikipedia, the free encyclopedia
Коџики (јапонски: 古事記 „Записи од древните случувања“) е прва запишана книга во Јапонија врз основа на усно предание, а ја забележил во 712 година О-но-Јасумаро. Воведниот текст нè запознава со тоа во какви околности е создадено делото. Во однос на преданието, се тежнее кон зачувување на верзиите кои би ја докажале легитимноста на новиот цар ( О-ама ), а се отфрлаат оние кои тоа не го можат. Тенму О-ама по победата над Отом (синот на неговиот брат, царот Тенџи), решава од постојните текстови да ги среди и сочува само важните верзии за него.
![Thumb image](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/2/2d/Shinpukuji-bon_Kojiki_%28%E7%9C%9F%E7%A6%8F%E5%AF%BA%E6%9C%AC%E5%8F%A4%E4%BA%8B%E8%A8%98%29.png/640px-Shinpukuji-bon_Kojiki_%28%E7%9C%9F%E7%A6%8F%E5%AF%BA%E6%9C%AC%E5%8F%A4%E4%BA%8B%E8%A8%98%29.png)
Во првата фаза на составувањето, Тенму О-ама го повикува раскажувачот и го замолува да ги запамети сите „легитимни“ верзии (некои историчари тврдат дека раскажувачот била жена, на што во прилог му оди и фактот дека жените-шаманки во старојапонската култура воглавно билетие кои ги чуваат „ божјите зборови“). Тој раскажувач, Хиједа-не-Аре, го памети текстот како што наредил царот. Веќе во 711 година, царицата Генмеј го повикала дворскиот научник О-но-Јасумаро сè да забележи, што тој ќе го стори веќе во следната 712 година.
Во воведниот текст користен е чист кинески стил, а остатокот бил мешан. О-но-Јасумаро сакал да ги сочува јапонскиот јазичен дух и ритам, т.е. стилот, од наративното раскажување. Тоа било можно со користење на кинеското писмо во изменета форма, т.е. единствено поради пренесување на нивната фонетска вредност, но не и семантичката ( Манјоган ).