Оптика
From Wikipedia, the free encyclopedia
Оптика је грана физике која проучава свјетлост и особине свјетлости, оптичке инструменте, средства за побољшање вида (оптичка сочива), огледала (геометријска оптика) и таласну природу свјетлости (физикална оптика). Постоје двије главне гране оптике, а то су физикална и геометријска. Физикална оптика се примарно бави природом и особинама саме свјетлости, док се геометријска оптика бави принципима који омогућавају стварање ликова и слике преко сочива, огледала, призми и других инструмената који користе свјетлост. Такође укључује оптичко процесовање података, које се састоји од манипулације информација слике настале преко неког оптичког система.
У почетку, појам оптика је био синоним за око и вид. Касније, када су се развила оптичка сочива и други инструменти који помажу и побољшавају вид, а који добијају име оптички инструменти, значење појма оптика се шири на било коју примјену свјетлости, чак и ако крајњи рецептор није око него физички детектор, као што је фотоапарат или телевизијска камера. У 20. вијеку, оптичке методе се широко примјењују на регионе спектра електромагнетне радијације који нису видљиви голим оком, као што су икс-зраци, ултраљубичасти, инфрацрвени и микроталасни радио зраци, те су данас ти региони укључени у општу област оптике.
Оптички инструменти су равна, сферна конкавна (удубљена) и сферна конвексна (испупчена) огледала, оптичка сочива, оптичке призме или њихове комбинације као и сложени оптички инструменти.