Елам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Елам (перс. , арап. )[1][2] је један од најстаријих познатих цивилизација. Елам је био смештен на крајњем западу и југозападу савременог Ирана (покрајина Илам и низије Хузестана) и деловима јужног Ирака. Трајала је од око 2700. п. н. е. до 539. п. н. е. Претходио му је оно што се данас назива прото-еламски период, који је започео 3200. п. н. е. када је Суза (каснији главни град Елама) почео бити под утицајем култура Иранске висоравни на истоку. Савремени назив Елам потиче од сумерске транслитерације елам(а), заједно са каснијим акадским еламту и еламитским халтамти. Еламитске државе биле су међу водећим политичким снагама древног Блиског истока.[3] У класичној литератури, Елам је био познат и као Сусијана (US: /ˌsuːʒiˈænə/ UK: /ˌsuːziˈɑːnə/; стгрч. Sousiānḗ), име изведено из главног града Суса.[4]
Древни Елам је лежао источно од Сумера и Акада (савремени Ирак). У староеламском периоду, састојао се од краљевстава на Иранској висоравни, смештених око Аншана, а од средине 2. миленијума п. н. е. био је смештен у Сузи у равницама Кхузестана. Култура му је играла важну улогу у Персијском царству, поготово у Ахемендиској династији који га наследио, а еламски језик задржао у службеној употреби. Еламски период се сматра почетком историје Ирана (иако су постојале старије цивилизације на Иранској висоравни, као што су Манејско краљевство у Иранском Азербејџану и Шар-и Сохта (Спаљени град) у Заболу, односно недавно откривена Цивилизација Јирофт на истоку. Еламитски језик није био сродан ниједном од иранских језика, али је могао бити део веће групе која се назива еламо-дравидска. Елам је дао име једној од покрајина савременог Ирана (која се обично назива Илам).
Елам је био део ране урбанизације Блиског истока током халколита (бакарно доба). Појава писаних записа из око 3000. године пре нове ере такође је паралелна са сумерском историјом, где су пронађени нешто ранији записи.[5][6] У староеламитском периоду (средње бронзано доба), Елам се састојао од краљевстава на иранској висоравни, са центром у Аншану, а од средине 2. миленијума пре нове ере имао је са центар у Сузи у низији Хузестан.[7] Његова култура је одиграла кључну улогу током персијске династије Ахеменида која је наследила Елам, када је еламски језик остао међу онима у службеној употреби. Еламски се генерално сматра језичким изолатом који није повезан ни са једним другим језицима. У складу са географским и археолошким подударањима, неки историчари тврде да Еламити чине велики део предака данашњих Лура[8] чији се језик, лури, одвојио од средњеперсијског.