Ђото
From Wikipedia, the free encyclopedia
Ђото ди Бондоне (итал. ;[1][2][3] 1266[4] — 1337),[5][6] познатији као Ђото (вероватно деминутив од имена Амброђо или Ањоло), био је италијански сликар готике, архитекта и скулптор. Припадао је кругу уметника готике и претходника епохе ренесансе.[7] Сматра се да је његов допринос био кључан у развоју тог раздобља у уметности. Сликарско образовање је стекао у атељеу сликара Чимабуеа, који је у периоду 1288—1292. сликао фреске у цркви Светог Фрање у Асизију. На фрескама су радили и многи уметници из Рима и осталих градова, услед чега се Ђото упознао са сликарством тога доба. Од 1298. Ђото је радио у Риму, али његов мозаик у Базилици Светог Петра није сачуван.
Ђото ди Бондоне | |
---|---|
Датум рођења | 1266. |
Место рођења | Веспињано, Фирентинска република |
Датум смрти | 8. јануар 1337.(1337-01-08) (70/71 год.) |
Место смрти | Фиренца, Фирентинска република |
Правац | Ренесанса |
Епоха | Сликарство готике и претходник ренесансног сликарства |
Регија | Италијанско сликарство |
Утицаји од | Чимабуеа, Дуча, Византијског сликарства |
Утицао на | Мазача • Микеланђела |
Најважнија дела | Фреске у капели Скровењи • Звоник Катедрале у Фиренци |
По повратку у Фиренцу оженио се Ћутом ди Лапо дел Пела и стекао четири сина и четири кћери. Од 1303. до 1305. године радио је у Падови сликајући фреске у капели Скровењи. То је најбоље документовано дело Ђота. Од 1310. до 1320. радио је у фирентинској Базилици Санта Кроче. Од 1328. радио је у Напуљу на позив тадашњег краља Напуља. По поновном повратку у Фиренцу 1334. године добио је место надзорника изградње града и катедре. Пројектовао је звоник, мост и модернизовао је градске бедеме. За Ђотово име везују се револуционарне промене у европском сликарству на прелазу из 13. у 14. век. Његов стил сликања прихватили су многи славни уметници у каснијем периоду.
Ђотов савременик, банкар и хроничар Ђиовани Вилани, написао је да је Ђото био „најсуверенији мајстор сликарства свог времена, који је све своје фигуре и њихове положаје цртао у складу са природом“ и да су његов „талент и изврсност“ били јавно признати.[8] Ђорђо Вазари је описао Ђота као особу која направила одлучни раскид са преовлађујућим византијским стилом и покретања „велике уметничке слике какве данас познајемо, уводећи технику тачног цртања из живота, која је била занемаривана више од две стотине година“.[9] Ђотово ремекдело је декорација капеле Скровегни у Падови, познате и као капела Арена, која је завршена око 1305. Циклус фресака приказује Девичин живот и Христов живот. То се сматра једним од врхунских ремекдела ране ренесансе.[10]