Данте Алигијери
италијански песник касног средњег века / From Wikipedia, the free encyclopedia
Данте Алигијери (итал. ; Фиренца, мај/јун 1265 — Равена, 14. септембар 1321) био је највећи италијански песник касног средњег века. Његово највеће дело, Божанствена комедија, првенствено објављена под називом Комедија, а касније је Бокачо додао епитет „божанствена“, представља кулминацију средњовековног погледа на свет и основу модерног италијанског језика. Такође, сматра се једним од највећих ремек дела светске литературе.[1]
Данте Алигијери | |
---|---|
Датум рођења | мај 1265 |
Место рођења | Фиренца, Фирентинска република |
Датум смрти | 14. септембар 1321.(1321-09-14) (56 год.) |
Место смрти | Равена, Папска држава |
Образовање | Универзитет у Болоњи |
Период | касни средњи вијек |
Утицао на | Џефри Чосер Џон Милтон Алфред Тенисон |
Најважнија дела | Божанствена комедија Нови живот |
У касном средњем веку, велика већина поезије је била на латинском језику, и самим тим доступна само богатим и образованим грађанима. Данте се залагао за писање на народном језику, те је своје радове Нови живот (1295) и Божанствену комедију написао и објавио на његовом матерњем тосканском дијалекту. То је за оно време било јако неуобичајено, али су поједини песници, попут Петрарке и Бокача, наставили да прате. Као резултат тога, Данте је одиграо кључну улогу у формирању модерног италијанског језика. Као узор, Данте је послужио многима, између осталог Џефрију Чосеру, Џону Милтону, Алфреду Тенисону и многим другима. Такође, Данте се сматра оснивачем строфа од три стиха, тзв. терцина.[2]
Данте се често назива „оцем италијанског језика“ и једним од највећих песника светске литературе. У Италији, за њега се везује ословљавање са (врховни песник), а заједно са Петрарком и Бокачом чини „три круне италијанске поезије“.