Пацифизам
From Wikipedia, the free encyclopedia
Пацифизам је покрет за обезбеђење мира међу народима, тежња да се рат искључи и онемогући као средство за решавање међународних спорова; јавља се већ у доба просветитељства, а у вези са учењем о природном праву. Основна мисао: створити изнад држава једну инстанцу која би учинила непотребним рат као политичко средство. Прве организације су настале у Енглеској 1806. и у САД 1810; први међународни пацифистички конгрес одржан је 1840, а 1892. основан је Међународни мировни биро са седиштем у Женеви; 1895. установљена је Нобелова награда за мир. Ужаси Другог светског рата дали су нови подстрек пацифизму.[1]
Иако су пацифизам и антимилитаризам сродни појмови, ипак, нису сви антимилитаристи пацифисти. Историјски, антимилитаризам је повезан са веровањем да се већина ратова води у интересу владајуће класе, као што су феудалци или капиталисти. Крајем 19. и почетком 20. века, пре него што су социјалистичке партије управљале било којом државом, многи социјалисти су били антимилитаристи, јер су одбијали да се боре у националним или освајачким ратовима. Ипак, социјалиста антимилитариста је могао, уколико није био пацифиста, да се бори за револуцију, и да употреби оружје против својих “класних непријатеља”.
Реч је сковао француски мировни активиста Емил Арно (1864–1921), а усвојили су га други мировни активисти на десетом Универзалном мировном конгресу у Глазгову 1901.[2] Сродни израз је ахимса (да не наносите штету), што је суштинска филозофија индијских религија, попут хиндуизма, будизма и џаинизма. Док су модерне конотације новијег датума, са експлицитном применом од 19. века, древне референце су изобилне.
У модерном добу, Лав Толстој је оживио интерес за пацифизам у својим каснијим делима, посебно у раду Краљевство Божје унутар вас. Махатма Ганди (1869–1948) је проповедао праксу упорног ненасилног противљења које је називао „сатјаграха”, и које је имало пресудну улогу у Индијском покрету за независност. Његова ефикасност послужила је као инспирација Мартину Лутеру Кингу млађем, Џејмсу Лосону, Мери и Чарлсу Бирду, Џејмсу Бевелу, Тич Нат Хану и многим другима у покрету за грађанска права.[3][4][5][6][7]