Лук (архитектура)
From Wikipedia, the free encyclopedia
Лук у архитектури представља назив за заобљену конструкцију која је у стању да носи велику масу изнад.[1]
Лук се први пут развио у Месопотамији, Асирији, старом Египту те Етрурији. Касније су га усавршили Римљани. У средњем вијеку лук је постао важна техника градње катедрала.
Лукови могу да буду синонимни са сводовима, меда су сводови особени по томе што су они непрекидни лукови[2] којима се формира кровна структура. Лукови су се појавили у раном 2. миленијуму п. н. е. у месопотамској архитектури базираној на здањима од цигле,[3] а њихова систематска примена је почела са древним Римљанима који су били први да примене ову технику на широк опсег структура.